Tifus 1915. u Nišu bio je jedna od najtežih zdravstvenih drama ratne Srbije, ali i trenutak u kome je srpski sanitet, pod pritiskom epidemije, nedostatka opreme i brojnih naučnih nepoznanica, pronašao praktično rešenje za masovnu borbu protiv zaraze. U Nišu, tada ratnoj prestonici Srbije, podignuta je velika „dezinfekciona centrala” sa kupatilom, namenjena razvašljivanju, dezinfekciji odeće, posteljine i preobuke za vojne bolnice i građanstvo.
Centrala je počela da radi u martu 1915. godine, a svečano je otvorena 17. aprila 1915. u prisustvu prestolonaslednika Aleksandra. Imala je dnevni kapacitet od 4.000 do 5.000 pari odela, preobuke, ćebadi i drugih stvari. U uslovima epidemije pegavog tifusa, to je bio ogroman sanitarni poduhvat i jedno od važnih mesta u istoriji Niša tokom Velikog rata.
Šta se dogodilo u Nišu 1915. godine?
Početkom 1915. godine epidemija pegavog tifusa zahvatila je mnoge gradove u Srbiji, među njima i Niš. U tom trenutku medicina još nije imala sve odgovore. Uzročnik bolesti nije bio izdvojen, način prenosa nije bio potpuno dokazan, a masovna depedikulacija, odnosno uklanjanje vašiju, nije imala provereno tehničko rešenje koje bi moglo da se brzo i široko primeni.
Zato je Niš postao mesto velikog sanitetskog pokušaja. U vreme kada se zaraza širila, a lekari obolevali i umirali, bilo je potrebno sredstvo koje može da se napravi brzo, da ima veliki kapacitet i da bude jednostavno za upotrebu. Rešenje je pronađeno u komorama na suvi topli vazduh, nastalim na osnovu iskustva sa pećima za hleb, sušarama za šljive i drugim sličnim napravama.
U radu Gorana Čukića posebno se ističe da je primena suvog toplog vazduha u niškoj „dezinfekcionoj centrali” predstavljala jedan od najvećih uspeha srpskog saniteta u Velikom ratu i naučni doprinos Srbije medicini sveta.
Kada je počela borba protiv epidemije?
Važan trenutak dogodio se 10. februara 1915. godine. Tada je pukovnik dr Vojislav Subotić, hirurg, na lekarskom sastanku u Nišu predložio da se nedostatak dovoljnog broja autoklava nadoknadi posebnom „instalacijom” koja bi uništavala gnjide i vaške pomoću suvog toplog vazduha.
Njegova zamisao brzo je dospela u dnevnu štampu. U novinama je opisan i najprostiji oblik takve peći: zemljani lagum koji se zagreva vatrom, zatim se iz njega izvlači žar, a unutra se unosi zaraženo rublje ili odelo. Ideja nije ostala samo predlog. Već dve nedelje kasnije, Srpske novine objavile su tekst o pećima za dezinfekciju i prikazale više modela komora na vruć vazduh.
Tako je započet proces koji će dovesti do stvaranja velike dezinfekcione instalacije u Nišu.
Tifus 1915. u Nišu ukratko
Tema: epidemija pegavog tifusa i niška dezinfekciona centrala
Vreme: početak 1915. godine, sa ključnim događajima u februaru, martu i aprilu
Mesto: Niš, tada ratna prestonica Srbije
Glavne ličnosti: dr Vojislav Subotić, Milan Jovanović Batut, članovi Državnog odbora za suzbijanje zaraze, prestolonaslednik Aleksandar
Ključna ustanova: Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti
Kapacitet centrale: 4.000 do 5.000 pari odela, preobuke, ćebadi i drugih stvari dnevno
Svečano otvaranje: 17. april 1915. godine
Lokacija: Gorica u Nišu, u blizini vinskog podruma „Gorica”
Značaj: jedno od važnih taktičkih rešenja srpskog saniteta u borbi protiv pegavca
Gde se nalazila dezinfekciona centrala?
Tačna lokacija niške „dezinfekcione centrale” ostala je delimično zagonetna, ali se iz dostupnih podataka vidi da je bila na Gorici, u blizini vinskog podruma „Gorica”. U obraćanju Državnog odbora komandantu Moravske divizijske oblasti navodi se da su instalacije za dezinfekciju odela, preobuke i posteljnih stvari bile u parnoj ciglani, preko puta podruma Gorica.
U radu se navodi i da je u razgovoru sa građanima Gorice 2015. godine zabeleženo sećanje da se preko puta podruma nalazila stolarska radionica sa sušarom za daske, koja je imala dimnjak. Ipak, autor oprezno ostavlja otvoreno pitanje da li je upravo tu bila parna ciglana, odnosno lokacija kupatila i dezinfekcione centrale.
Zbog toga je ova priča posebno važna za lokalnu istoriju. Reč je o mestu koje nije dovoljno prisutno u popularnom pamćenju grada, iako je imalo ozbiljnu ulogu u jednoj od najvećih zdravstvenih borbi ratne Srbije.
Arhiv Srbije
Ko su bile glavne ličnosti?
Prvo ime ove priče je pukovnik dr Vojislav Subotić. On je u Nišu, u februaru 1915. godine, predložio prototip komore na suvi topli vazduh kao odgovor na nedostatak autoklava. Njegova ideja bila je jednostavna u osnovi, ali velika po posledicama: napraviti sredstvo koje se može brzo izgraditi, lako koristiti i masovno primeniti.
Važan glas u javnosti bio je i Milan Jovanović Batut. U tekstovima iz tog vremena upozoravao je na opasnost pegavca i na teške posledice epidemije. Posebno je isticano da je smrtnost među obolelim lekarima u dotadašnjem toku epidemije iznosila 74 odsto, što pokazuje kolika je opasnost pretila i narodu i sanitetskom osoblju.
Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti imao je ključnu organizacionu ulogu. Formiran je odlukom Ministarskog saveta, a prema podacima iz Srpskih novina od 10. marta 1915. godine, činili su ga lekari Maočanin i Sondenmajer, kao i poslanici Jovanović, Vulović i Pavlović. Njegov zadatak bio je uvođenje sanitarnog reda u Srbiji, organizacija i nabavka svega potrebnog za suzbijanje zaraze.
Ai ilustracija
Kako je radila dezinfekciona centrala u Nišu?
Niška dezinfekciona centrala radila je na principu suvog toplog vazduha. U objavljenim uputstvima navodilo se da dezinfekcija treba da traje 15 do 20 minuta i da temperatura dostigne 110 stepeni Celzijusa. Kao jednostavan pokazatelj temperature pominjao se beli papir: ako bi požuteo, to je ukazivalo na oko 120 stepeni.
U tekstu o pećima za dezinfekciju opisana su četiri modela. Jedan je bio domaća peć za pečenje hleba sa prekidnim radom, a tri su bile komore na vruć vazduh sa neprekidnim radom. Njihov kapacitet kretao se od 200 do 600 pari odela, dok su veće peći preporučivane stalnim bolnicama po varošima.
Niška centrala je dostigla znatno veći kapacitet. Državni odbor je javio da instalacija može dnevno da dezinfikuje 4.000 do 5.000 pari odela, preobuke, ćebadi i drugih stvari. Do 17. marta 1915. godine već je bilo dezinfikovano 40.000 pari odela. Do svečanog otvaranja, prema pisanju štampe, broj je porastao na 120.000 pari odela.
Uz centralu je radilo i kupatilo. Kupanje je bilo besplatno, a dok bi se osoba okupala, dezinfekcija odeće bila bi završena. Za jedan dan moglo je da se okupa 1.200 osoba.
Zašto je suvi topli vazduh bio važan?
U borbi protiv pegavog tifusa ključna meta bila je vašljivost. Zbog toga je depedikulacija postala jedna od glavnih protivepidemijskih mera. Problem je bio u tome što fabrički autoklavi nisu bili dostupni u dovoljnom broju. Bili su skupi, traženi i teško nabavljivi, a rat je zahtevao hitna rešenja.
Zato su improvizacije bile neophodne. Srbija je morala da pronađe način da tehniku učini dostupnom bolnicama, vojsci i narodu. Komore na suvi topli vazduh predstavljale su upravo takvo rešenje. Mogle su da se grade od dostupnog materijala, da rade velikim kapacitetom i da se prilagode ratnim uslovima.
Čukić naglašava da je primena suvog toplog vazduha u niškoj centrali promenila redosled kasnijih tumačenja taktičkih rešenja za depedikulaciju. Po njegovom zaključku, suvi topli vazduh treba staviti na prvo mesto, bilo po tome što je prvi nastao kao taktičko sredstvo, bilo po kapacitetu uništavanja parazita obradom velikog broja odela,
posteljine i drugih stvari.
Koje su bile posledice za Niš i srpski sanitet?
Posledice ovog poduhvata bile su višestruke. Niš je 1915. godine dobio veliku sanitarnu instalaciju koja je služila vojnim bolnicama, vojsci i građanstvu. U vreme epidemije, to je značilo da se borba protiv zaraze više nije vodila samo upozorenjima, već organizovanim, tehničkim i masovnim postupkom.
Niška centrala pokazala je da srpski sanitet, i u uslovima oskudice, može da razvije rešenje velikog dometa. U radu se navodi i ocena Hiršfelda da su srpski lekari, uz velike napore, bez sredstava i pomoći, počeli da organizuju i improvizuju aparate za suvu dezinsekciju, kojima su postigli više nego sve inostrane misije zajedno.
Ovo je naročito važno jer se u kasnijim prikazima istorije medicine često više pažnje poklanjalo drugim rešenjima, poput improvizovanih parnih aparata, „Stamersovog bureta” i „Srpskog bureta”. Međutim, niška dezinfekciona centrala pokazuje da je suvi topli vazduh već u martu 1915. godine bio primenjen u praksi, sa velikim dnevnim kapacitetom.
Zašto je ova tema važna za istoriju Niša?
Tifus 1915. u Nišu važan je zato što pokazuje grad u jednoj od najtežih uloga njegove moderne istorije. Niš tada nije bio samo ratna prestonica Srbije. Bio je i prostor u kome su se epidemija, vojska, bolnice, državna administracija, lekari i građani našli u istoj borbi.
„Dezinfekciona centrala” na Gorici nije samo tehnička epizoda iz istorije medicine. Ona je svedočanstvo o tome kako se jedan grad, u ratnim uslovima, pretvorio u mesto hitnog sanitetskog odgovora. U toj nuždi nastalo je rešenje koje autor rada svrstava među najveće uspehe srpskog saniteta u Velikom ratu.
Za lokalnu istoriju, posebno je važno što ova tema nije dovoljno prisutna u uobičajenim pričama o Nišu kao ratnoj prestonici. Ako su u martu i aprilu 1915. godine na Gorici svakodnevno obrađivane hiljade pari odela, preobuke, ćebadi i posteljine, onda je to mesto deo istorijskog pamćenja grada.
Niš je tada bio više od grada pogođenog epidemijom. Bio je grad koji je pokušao da odgovori — znanjem, improvizacijom i organizacijom.
