Fotografija Dušana Mitića Cara sa arheoloških istraživanja na prostoru današnjeg Trga kralja Milana u Nišu godinama se prepričava kao jedan od „dokaza“ za urbanu legendu o džinovskim skeletima pronađenim u centru grada. Na prvi pogled, zaista se može razumeti zašto je ta priča nastala. U prvom planu vide se ljudske kosti koje deluju neobično velike, dok se u pozadini prepoznaju zgrade, gradski prostor i Spomenik oslobodiocima Niša.
Međutim, pažljivija analiza pokazuje da ova fotografija ne dokazuje postojanje džinovskih ljudi. Naprotiv, ona pokazuje koliko perspektiva, ugao snimanja, odsustvo merila i dramatičan arheološki kontekst mogu da stvore snažnu optičku varku.
Kada se u obzir uzmu i druga fotografija istog prostora, na kojoj se vidi čovek u okviru iskopa, kao i podaci iz stručne monografije o istraživanjima Trga kralja Milana, zaključak postaje mnogo jasniji: nije reč o džinovskim skeletima, već o običnim ljudskim ostacima iz kasnoantičke nekropole.
Fotografija koja je pokrenula legendu
Urbane legende retko nastaju potpuno bez osnova. One najčešće počinju od stvarnog događaja, stvarnog prizora ili stvarnog nalaza, ali se kroz vreme uvećavaju i menjaju. U ovom slučaju, osnova je zaista postojala: u centru Niša, na prostoru današnjeg Trga kralja Milana, tokom radova su pronađeni ljudski skeletni ostaci.
Prema monografiji „Topografija antičkog i kasnoantičkog Niša – Naissus: arheološki tragovi na prostoru centra savremenog grada“, istraživanja na Trgu kralja Milana, tadašnjem Trgu oslobođenja, obavljena su 1990. i 1991. godine, na mestu predviđenom za izgradnju podzemnog prolaza. Reč je o višeslojnom arheološkom nalazištu, a na levoj obali Nišave u rimskom i kasnorimskom periodu razvijao se suburbijum Naisa, sa manjim naseljima, privatnim posedima i nekropolama.
Dakle, kosti na fotografiji nisu nikakva izmišljotina. One jesu deo stvarnog arheološkog nalaza. Problem nastaje onda kada se iz tog stvarnog nalaza izvede pogrešan zaključak — da su ti skeleti bili džinovski.
Prva varka: kamera je blizu zemlje
Na poznatoj fotografiji Dušana Mitića Cara kamera je postavljena veoma nisko, gotovo u ravni tla. To je presudno. Kosti koje su u prvom planu nalaze se znatno bliže objektivu nego zgrade i spomenik u pozadini. Zbog toga sve što je napred deluje mnogo veće, dok se pozadina vizuelno smanjuje i povlači.
To je običan fotografski efekat. Ako čovek ispruži ruku prema objektivu, šaka može izgledati ogromno u odnosu na glavu. To ne znači da je šaka zaista džinovska, već da je bliža kameri.
Isti princip važi i ovde. Kosti u prvom planu deluju uvećano, ne zato što su pripadale ljudima neobične visine, već zato što su postavljene blizu objektiva, dok su gradski objekti daleko iza njih.
Druga varka: na prvoj fotografiji nema merila
Za ozbiljnu procenu veličine na fotografiji neophodno je merilo. To može biti čovek, arheološka letva, metar, lopata, tabla sa oznakom groba ili bilo koji predmet poznatih dimenzija.
Na prvoj fotografiji toga nema. Posmatrač zato nesvesno poredi kosti u prvom planu sa objektima u pozadini. Ali to poređenje nije validno. Spomenik nije pored skeleta. Zgrade nisu pored kostiju. One su udaljene, a kosti su blizu kamere.
Zato prva fotografija može da zavara čak i pažljivog posmatrača. Ona je dramatična, ali nije dovoljno precizna za procenu veličine skeleta.
Druga fotografija menja sve
Zato je druga fotografija istog prostora izuzetno važna. Ona daje ono što prvoj nedostaje: širi kadar i referentnog čoveka.
Na toj fotografiji vidi se veliki arheološki iskop, deo gradskog prostora, zgrade u pozadini, Spomenik oslobodiocima Niša i čovek unutar nalazišta. Upravo taj čovek menja način na koji čitamo prizor. On postaje prirodno merilo. Kada se skeletni ostaci i grobne celine posmatraju u odnosu na osobu u kadru, više ne deluju džinovski. Deluju kao obični grobni nalazi u velikom, raskopanom i oštećenom arheološkom prostoru.
Ova druga fotografija praktično demontira optičku varku prve. Prva fotografija stvara utisak legende. Druga fotografija vraća prizor u realnu razmeru.
Šta kažu podaci sa iskopavanja?
Najvažnije je to što danas ne moramo da se oslanjamo samo na utisak sa fotografija. Objavljeni su stručni podaci o istraživanjima Trga kralja Milana. Prema monografiji, arheološki radovi na prostoru podzemnog prolaza obavljeni su od 24. novembra 1990. do 10. januara 1991. godine. Iskop je bio dugačak 70 metara u pravcu istok–zapad i širok 35 metara u pravcu sever–jug, između Robne kuće i Spomenika oslobodiocima. Radilo se na dva sektora: na prostoru kasnoantičke nekropole i na lokaciji turske džamije iz perioda poznog srednjeg veka.
Još važnije, izvor navodi da je pre arheoloških istraživanja mehanizacijom skinut sloj asfalta, da su pojedini delovi već bili uništeni radom mehanizacije, a da je veliki deo kulturnih slojeva bio devastiran. To znači da su mnogi grobovi i skeleti bili oštećeni, presečeni ili poremećeni pre nego što su arheolozi mogli da ih dokumentuju.
To je presudno za razumevanje fotografije. Ono što oko vidi kao „ogromne kosti“ ne mora biti jedan celovit skelet. To mogu biti delovi različitih ukopa, oštećeni ostaci, kosti pomerene mehanizacijom ili skeleti presečeni kasnijim ukopima.
Podaci o skeletima ne potvrđuju džinove
Katalog grobova iz monografije ne donosi podatke koji bi podržali priču o džinovskim ljudima. Naprotiv, tamo gde se navode očuvane dužine skeleta, one se kreću u potpuno očekivanim okvirima za ljudske ostatke, posebno imajući u vidu da su mnogi skeleti bili nepotpuni.
Na primer, za pojedine grobove navode se očuvane dužine skeleta od 1,50 m, 1,35 m i 1,50 m, uz napomene da su kosti loše očuvane, oštećene mehanizacijom ili oštećene ukopom drugog groba.
Kod drugih grobova navode se očuvane dužine od 1,60 m, 1,60 m, 1,25 m i 1,05 m, ponovo uz podatke o lošoj očuvanosti, fragmentovanim lobanjama, dislociranim kostima ili presecanju starijih skeleta mlađim ukopima.
Postoji i primer groba u kojem je očuvana dužina skeleta 1,70 m, ali se uz isti opis navodi da nedostaje deo kostiju grudnog koša i kosti stopala. To znači da ni taj podatak ne ukazuje na džinovsku visinu, već na očuvanu dužinu nepotpunog skeleta u arheološkom kontekstu.
U drugim primerima navode se očuvane dužine od 1,55 m, 1,00 m, 1,00 m i 1,55 m, uz opise da nedostaju kosti stopala, šaka, delovi grudnog koša, potkolenice ili delovi nogu.
Ovi podaci su važni jer pokazuju da stručna dokumentacija ne govori o neobično visokim ljudima. Ona govori o kasnoantičkim grobovima, o loše očuvanim skeletima, o oštećenjima i o očuvanim dužinama koje se uklapaju u normalne ljudske okvire.
„Očuvana dužina skeleta“ nije isto što i visina čoveka
Ovde treba biti precizan. Kada arheološki opis kaže da je očuvana dužina skeleta 1,55 m ili 1,70 m, to ne mora značiti da je pokojnik bio tačno toliko visok. To znači da je u trenutku istraživanja toliko skeleta bilo očuvano i merljivo.
Ako nedostaju stopala, deo lobanje, potkolenica, grudni koš ili druge kosti, puna telesna visina ne može se prosto očitati sa fotografije. Za ozbiljnu procenu visine potrebna je antropološka analiza, posebno merenje dugih kostiju, kao što su butna kost i golenjača.
U monografiji se za nekropole i pojedinačne grobove na levoj obali Nišave posebno navodi da antropološki podaci nedostaju, pa se analiza oslanja na grobne forme, rasprostiranje i grobni inventar.
To je još jedan snažan argument protiv senzacionalne tvrdnje. Da su na Trgu kralja Milana zaista pronađeni ljudi izuzetne visine, to bi bilo posebno zabeleženo, izmereno i obrađeno. U dostupnom stručnom izvoru takve tvrdnje nema.
Zašto su ljudi pomislili da su skeleti ogromni?
Razlog je kombinacija više faktora.
Prvo, prva fotografija je snimljena iz niskog ugla. Drugo, kosti u prednjem planu nalaze se veoma blizu objektiva. Treće, u pozadini su udaljeni gradski objekti, pa oko pravi pogrešno poređenje. Četvrto, crno-bela fotografija pojačava kontrast između kostiju, zemlje, senki i kamenja. Peto, teren je bio raskopan, oštećen i pun poremećenih arheoloških celina.
Zbog svega toga, obične ljudske kosti mogu izgledati mnogo veće nego što jesu. Fotografija ne mora biti lažna da bi navela na pogrešan zaključak. Dovoljno je da bude snimljena iz ugla koji prednji plan čini dramatičnim.
Prava vrednost fotografije nije u legendi
Fotografija Dušana Mitića Cara ima veliku vrednost, ali ne zato što pokazuje džinove. Njena vrednost je u tome što dokumentuje jedan dramatičan trenutak u istoriji Niša: trenutak kada je ispod savremenog gradskog prostora otkriven deo antičkog i kasnoantičkog Naisa.
Na Trgu kralja Milana nije otkrivena bajka o džinovima, već nešto istorijski mnogo važnije — slojevi grada koji je postojao vekovima pre savremenog Niša. Ispod prostora kojim danas prolaze pešaci, autobusi i automobili nalazili su se grobovi, arhitektonski ostaci, ukopi, nalazi novca i tragovi života i smrti u kasnoj antici.
Upravo to je mnogo snažnija priča od urbane legende.
Pravi odgovor na pitanje o „džinovskim skeletima“
Fotografija Dušana Mitića Cara ne pokazuje džinovske skelete. Ona pokazuje obične ljudske ostatke iz kasnoantičke nekropole, snimljene iz ugla koji ih čini većim nego što jesu.
Druga fotografija, na kojoj se vidi čovek u okviru iskopa, ruši optičku varku. Kada se uvede ljudsko merilo, skeleti više ne deluju neobično. Stručni podaci dodatno potvrđuju isto: očuvane dužine skeleta iz kataloga grobova kreću se u očekivanim okvirima, a mnogi ostaci su bili loše očuvani, oštećeni, dislocirani ili presečeni mlađim ukopima.
Zato je najtačnije reći da je urbana legenda o džinovskim skeletima nastala iz stvarnog arheološkog prizora, ali pogrešno protumačenog. Kosti jesu pronađene. Nekropola jeste postojala. Fotografije jesu autentično dramatične. Ali tvrdnja o džinovima nema oslonac ni u fotografskom merilu, ni u objavljenim arheološkim podacima.
Prva fotografija je stvorila legendu. Druga fotografija i arheološki izvor daju odgovor: ispod Trga kralja Milana nisu pronađeni džinovi, već tragovi običnih ljudi iz prošlosti Niša.
Izvor: Gordana Jeremić, Toni Čerškov, Topografija antičkog i kasnoantičkog Niša – Naissus: arheološki tragovi na prostoru centra savremenog grada, Srpsko arheološko društvo / Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš, Beograd, 2021.
