3D Rekonstrrukcija + Ai obrada
Rogožarski IK-3 bio je jedan od najvažnijih domaćih lovačkih aviona Kraljevine Jugoslavije. Nastao je kao odgovor na novo doba vazdušnog ratovanja, u trenutku kada su dvokrilci odlazili u prošlost, a moderni jednokrilni lovci postajali ključni za opstanak na nebu.
Bio je mali, okretan, zatvorenog kokpita, sa uvlačećim stajnim trapom i naoružanjem smeštenim u nosu. U Aprilskom ratu 1941. godine, mali broj operativnih aviona IK-3 poleteo je protiv Luftvafea i učestvovao u odbrani Beograda. Njegova priča trajala je kratko, ali je ostala jedna od najdramatičnijih epizoda domaćeg vazduhoplovstva.
Kako je nastao Rogožarski IK-3?
Ideja o modernom borbenom avionu javila se 1933. godine. Inženjeri Ljubomir Ilić i Kosta Sivčev, koji su ranije radili na prvom potpuno jugoslovenskom lovcu IK-1, verovali su da je vreme dvokrilaca završeno.
Njima se pridružio i Slobodan Zrnić. Tim je smatrao da samo niskokrilni jednokrilac sa uvlačećim stajnim trapom može da odgovori na brzinu i sposobnosti novih bombardera.
Projekat je razvijan u tajnosti. Sredinom 1936. godine dokumentacija je predata vojnim vlastima na razmatranje. Zbog nepoverenja prema novom konceptu, odluka se čekala dugo. Ugovor za izradu prototipa potpisan je tek u martu 1937. godine.
Izrada je poverena Prvoj srpskoj fabrici aeroplana „Živojin Rogožarski” u Beogradu.
Kada je IK-3 prvi put poleteo?
Prvi prototip završen je godinu dana kasnije. Rogožarski IK-3 prvi put je poleteo 14. aprila 1938. godine sa aerodroma Beograd–Zemun.
Za komandama je bio kapetan Milan Bjelanović, probni pilot fabrike Rogožarski.
Avion je imao trup od čeličnih cevi, sa kombinovanom oplatom od platna i metala. Krilo je bilo gotovo potpuno drveno, uz nekoliko čeličnih ojačanja. Pokretao ga je motor Hispano-Suiza 12Y29 snage 910 konjskih snaga, sa trokrakom metalnom elisom promenljivog koraka.
Naoružanje je bilo snažno za avion te klase: jedan top Oerlikon M 39 EM kalibra 20 mm, ugrađen u osu elise, i dva mitraljeza FN M38 kalibra 7,9 mm u trupu.
Rogožarski IK-3 ukratko
Naziv: Rogožarski IK-3
Tip: lovački avion
Konstruktori: Ljubomir Ilić, Kosta Sivčev i Slobodan Zrnić
Fabrika: Prva srpska fabrika aeroplana „Živojin Rogožarski”, Beograd
Prvi let: 14. april 1938.
Mesto prvog leta: aerodrom Beograd–Zemun
Motor: Hispano-Suiza 12Y29
Naoružanje: top 20 mm i dva mitraljeza 7,9 mm
Maksimalna brzina prve serije: 520 km/h na 5.000 metara
Operativna upotreba: 161. i 162. eskadrila, 51. lovačka grupa
Ratna upotreba: odbrana Beograda u Aprilskom ratu 1941.
Šta se dogodilo tokom ispitivanja?
Tokom proba, avion je ostavio dobar utisak. Posebno je cenjeno to što je naoružanje bilo koncentrisano u nosu. Pohvaljene su i manevarske sposobnosti, kao i ukupne performanse.
Ipak, program je prekinula tragedija. Prototip je pao 19. januara 1939. godine posle dubokog poniranja. U nesreći je poginuo probni pilot Milan Pokorni.
Uzrok pada nije pripisan ozbiljnom konstrukcionom problemu, ali je nesreća usporila početak proizvodnje. To je bilo posebno važno jer je samo nekoliko meseci ranije već bila planirana narudžbina za 12 aviona.
Koliko je aviona napravljeno?
Prvih šest aviona, označenih od No2 do No7, isporučeno je u martu 1939. godine. Ostali, od No8 do No13, isporučeni su do 8. jula 1940. godine.
Ukupno je jedinicama isporučeno 12 aviona. Još 25 je bilo u izgradnji kada je počeo nemački napad na Jugoslaviju.
IK-3 su koristile 161. i 162. eskadrila, u sastavu 51. lovačke grupe, bazirane na aerodromu Zemun.
Kako je Rogožarski IK-3 branio Beograd?
Nemački napad na Jugoslaviju počeo je u zoru 6. aprila 1941. godine. Beograd i ratni aerodromi napadnuti su u više talasa.
Na aerodromu Zemun, 51. grupa bila je u pripravnosti još pre svitanja. Kada su se pojavili prvi neprijateljski avioni, lovci su poleteli sa travnate piste.
Jedan IK-3 kojim je upravljao narednik Dušan Vujičić morao je da se vrati zbog problema sa motorom. Pet preostalih aviona IK-3 krenulo je u susret napadačima.
Ubrzo su se sukobili sa nemačkim lovcima Bf 109E iz JG77. Počele su žestoke vazdušne borbe iznad Beograda.
Piloti IK-3 prijavili su više obaranja. Ali cena je bila velika. Jedan avion je oboren, tri su teško oštećena, jedan pilot je poginuo, a dvojica su ranjena.
Poginuo je potporučnik Dušan Borčić iz 161. eskadrile. Njegov avion se srušio na beogradske ulice.
Ko su bili piloti IK-3?
Među pilotima vezanim za IK-3 posebno se izdvajaju Todor Gogić, Dušan Borčić, Milisav Semiz, Dušan Vujičić, Savo Poljanec i Eduard Banfić.
Milisav Semiz je u materijalu naveden kao najuspešniji pilot IK-3 tokom kratkog Aprilskog rata, sa četiri prijavljena obaranja.
Posebno se pamti i njegov let od 7. aprila. Njegov IK-3 bio je pogođen 56 puta, a 20 metaka završilo je u motoru i elisi. Ipak, uspeo je da sleti na zemski aerodrom u jednom komadu.
Iste večeri preuzeo je fabrički svež, modifikovan IK-3 No7 i preleteo na pomoćni aerodrom Veliki Radinci II, kod Rume.
Šta se dogodilo sa poslednjim IK-3?
Loše vreme 8, 9. i 10. aprila sprečilo je ozbiljniju aktivnost preostala tri lovca IK-3.
Poslednji dan njihove borbene upotrebe bio je 11. april 1941. godine. Tada je Milisav Semiz jurio i oštetio jedan Me-110D iznad Fruške gore. Istog dana, par IK-3 kojim su leteli kapetan Todor Gogić i poručnik Dušan Vujičić, uz podršku nekoliko Me-109E iz 51. lovačke grupe, oborio je dva bombardera Ju-87 Stuka.
U zoru 12. aprila, na aerodromu Veliki Radinci II, zemaljske posade 6. puka spalile su poslednjih 11 aviona: osam Me 109 i tri IK-3.
Tako je završena kratka borbena istorija aviona Rogožarski IK-3.
3D Rekonstrrukcija + Ai obrada
Zašto je ova priča važna za istoriju Srbije?
Rogožarski IK-3 nije bio avion masovne proizvodnje. Nije imao dugu ratnu karijeru. Nije mogao da promeni tok Aprilskog rata.
Ali njegova važnost je u nečemu drugom.
On pokazuje da je jugoslovenska vazduhoplovna industrija, uprkos ograničenjima, mogla da razvije moderan lovac. Po ocenama iz materijala, IK-3 je bio pouzdan, lakši za upravljanje i sposoban da se meri sa poznatim lovcima tog vremena, među kojima su Hawker Hurricane i Messerschmitt Bf 109.
Njegova sudbina bila je određena ratom. Samo šest operativnih aviona dočekalo je 6. april 1941. godine. Ipak, poleteli su.
U toj činjenici leži snaga ove priče: domaći avion, mali broj pilota i poslednji pokušaj odbrane neba iznad Beograda.
IK-3 je ostao kratka, ali snažna epizoda u istoriji domaćeg vazduhoplovstva. Ne kao mit bez osnova, već kao avion iza kojeg stoje imena konstruktora, pilota, fabrike, datumi, brojevi i borbeni letovi.
