Kako su francuski generali videli srpsku vojsku na Solunskom frontu

Francuski generali o srpskoj vojsci nisu ostavili jedinstvenu sliku. Dok je Moris Saraj Srbe često gledao kroz prizmu sukoba, tvrdoglavosti i sopstvenih komandnih problema, Franše d’Epere je u srpskoj vojsci prepoznao snagu koja može da probije Solunski front i vrati Srbiju u ratnu završnicu kao pobednika.
Srpska vojska na Solunskom frontu nije bila samo saveznički kontingent u jednoj udaljenoj operaciji. Za Francuze i Britance, Balkan je često bio sporedno ratište. Za Srbe, to je bio jedini put nazad u otadžbinu.

Upravo zato su utisci francuskih generala o srpskoj vojsci bili različiti, ponekad puni poštovanja, ponekad hladni, a kod pojedinih i otvoreno potcenjivački. U tim ocenama nije se ogledala samo vrednost srpskog vojnika, već i karakter onih koji su o njemu pisali.

Najjasnije se izdvajaju dva francuska komandanta: general Moris Saraj i maršal Franše d’Epere. Prvi je srpsku vojsku često posmatrao kroz prizmu sukoba, komandne ljubomore i sopstvenog opravdavanja. Drugi je u njoj video snagu koja može da probije front i preokrene rat na Balkanu.

Jedan front, dva potpuno različita pogleda

Moris Saraj bio je prvi komandant Savezničke istočne armije. Na čelu Armije Istoka nalazio se od 1915. do decembra 1917. godine. Franše d’Epere bio je njen treći i poslednji komandant, od juna 1918. do jula 1920. godine. Obojica su pisali o Solunskom frontu, ali su iza sebe ostavili gotovo suprotne slike rata, saveznika i srpske vojske.

Saraj je u srpskom sećanju ostao kao komandant koji nije uživao poverenje. U analizi njegovih memoara ističe se da je još tokom rata bio nepopularan među Srbima, a ta nepopularnost je bila povezana sa ličnim sukobima sa srpskim oficirima, uključujući regenta Aleksandra i generala Petra Bojovića. Njegovi memoari nose snažan trag samoodbrane: Saraj je pokušavao da objasni zašto njegova strategija na Balkanu nije dala očekivane rezultate.

Franše d’Epere je, nasuprot tome, u Srbiji doživljen sasvim drugačije. Od prvog trenutka stekao je simpatije srpskih vojnika, a kasnije je dobio i posebno mesto u srpskom kolektivnom pamćenju. Odlikovan je najvišim srpskim i jugoslovenskim priznanjima, proglašen za četvrtog srpskog vojvodu i počasnog građanina Beograda.

Razlika između njih dvojice nije bila samo u tonu. Bila je u shvatanju rata na Balkanu.

Moris Saraj: komandant koji je krivicu često tražio u drugima

Saraj je bio čovek sukoba. Njegovi zapisi pokazuju da je često imao problem sa drugim savezničkim komandantima, ali i sa samom činjenicom da srpska vojska nije bila običan dodatak francuskoj komandi. Ona je imala svoju Vrhovnu komandu, svog regenta, svoje oficire, svoje ratne ciljeve i svoj razlog da se bori.

Za Saraja je to bilo teško prihvatljivo.

U njegovoj predstavi, srpska vojska je bila previše vezana za sopstvenu otadžbinu. On je Srbe opisivao kao vojsku koja po svaku cenu želi da vrati makar jedan deo izgubljene zemlje. U jednoj hladnoj komandantskoj logici to je moglo izgledati kao tvrdoglavost. Ali za srpske vojnike, to nije bila sentimentalnost. To je bio smisao celog rata.

Saraj je u memoarima pisao i o navodnoj neposlušnosti regenta Aleksandra. Tvrdio je da regent menja ili ne sprovodi njegova naređenja, jer ne može stvarno da komanduje svojom vojskom, već je samo njen nominalni zapovednik. Takva ocena više govori o Sarajevom odnosu prema saveznicima nego o stvarnoj borbenoj vrednosti srpske vojske.

Najproblematičnije su njegove ocene u kojima se prema drugim savezničkim vojskama postavljao sa visine. U radu o francuskim memoarima navodi se da je Saraj pisao o „aroganciji i gluposti“ Grka, ali i o Srbima kao vojsci „nostalgičara“. Njegov ton nije bio ton čoveka koji pokušava da razume specifičnost srpskog položaja, već komandanta koji je želeo potpunu poslušnost svih oko sebe.

Da li je Saraj potcenjivao srpsku vojsku?

Da, ali sa važnom napomenom: njegove ocene ne treba čitati kao hladnu vojnu analizu. One su duboko obojene ličnim sukobima i potrebom da opravda sopstvenu ulogu.

Saraj je pokušavao da objasni zašto se saveznička vojska 1915. nije spojila sa srpskom vojskom i zašto nije došlo do odlučnijeg prodora ka Srbiji. On je krivicu delom prebacivao na Srbe, tvrdeći da su oni menjali planove i da dolazak saveznika u Niš nikada nije bio stvarno dogovoren.

Međutim, ta tvrdnja je ozbiljno osporena. Postoje podaci da su srpske komande već pripremale smeštaj, drva, slamu, hranu i druge potrebe za prihvat savezničkih trupa u Nišu i okolini. To znači da Srbija nije maštala o pomoći koja nije bila dogovorena, već je konkretno očekivala dolazak saveznika.

Ovo je važan detalj. Saraj je u memoarima često gradio sliku u kojoj su drugi krivi za neuspehe. Srbi su za njega bili previše vezani za svoj cilj. Britanci su bili previše samostalni. Grci su bili nepouzdani. Italijani su gledali svoje interese. U takvoj konstrukciji, Saraj je sebe prikazivao kao čoveka koji je radio koliko je mogao, ali su ga drugi sputavali.

Zato njegove negativne ocene srpske vojske imaju vrednost kao istorijski trag, ali ne kao konačna presuda.

Franše d’Epere: čovek koji je razumeo snagu srpskog motiva

Kada je Franše d’Epere stigao na Solunski front u junu 1918. godine, zatekao je front koji je dugo bio statičan. Za razliku od Saraja, on nije u srpskoj želji za povratkom video smetnju. Video je energiju koju treba pravilno usmeriti.

U njegovom pristupu vidi se jasna razlika. D’Epere je izgradio bolju saradnju sa srpskom Vrhovnom komandom, posebno sa vojvodom Živojinom Mišićem. Nije pokušavao da poništi srpsku vojsku kao samostalnog saveznika. Naprotiv, stavio ju je u središte odlučujuće operacije.

Srpska vojska je u sastavu Savezničke istočne armije držala centralni deo Solunskog fronta. Posle oporavka i reorganizacije bila je manja nego 1914, ali je imala veću vatrenu moć. Upravo će taj položaj i ta reorganizovana snaga biti presudni u septembru 1918. godine.

Glavni proboj izvela je Druga srpska armija, ojačana sa dve francuske divizije u prvoj liniji. Udar kod Dobrog polja bio je toliko snažan da neprijatelj nije uspeo da se pregrupiše. Obe srpske armije nastavile su gonjenje demoralisanih bugarskih trupa, a pokušaji neprijateljskih rezervi da zaustave prodor bili su razbijeni.

To je najbolji odgovor na sve Sarajeve sumnje. Srpska vojska nije bila problem fronta. Kada je pravilno upotrebljena, postala je njegovo rešenje.

Oštre reči i veliko poverenje

To ne znači da je d’Epere imao samo romantičnu sliku srpskih komandanata. Imao je i oštre lične ocene. Za vojvodu Stepu Stepanovića zabeležena je vrlo gruba karakterizacija: video ga je kao lukavog, staromodnog čoveka, sa zastarelim vojnim shvatanjima. Ali takve ocene nisu promenile suštinu: d’Epere je srpskoj vojsci poverio najvažniji deo operacije.

To je presudno.

Jedno je lična impresija o nekom komandantu. Drugo je operativno poverenje. A d’Epere je pokazao da veruje da upravo srpske jedinice mogu da probiju najvažniji deo fronta.

Zato je njegova slika srpske vojske mnogo složenija, ali u osnovi povoljna. On nije idealizovao Srbe. Nije ih gledao kao mitske ratnike. Gledao ih je kao vojsku koja ima motiv, iskustvo, borbenu tvrdoglavost i cilj koji nijedna druga saveznička armija na tom frontu nije imala: povratak u sopstvenu državu.

Francuski vojnici i drugačije pamćenje Solunskog fronta

Pored generala, o Solunskom frontu su pisali i francuski vojnici. U sećanjima francuskih učesnika pojavljuje se drugačiji ton od Sarajevog komandantskog nezadovoljstva. Za njih je Solunski front bio prostor zajedničkog iskustva sa srpskom vojskom, prostor bolesti, rovova, čekanja i konačnog proboja.

U radu o sećanjima francuskih vojnika posebno se analiziraju zapisi Morisa Saraja, Franšea d’Eperea, Konstantina Fotiadesa i Luja Kordijea. Kroz njih se sagledava ne samo vojna operacija kod Dobrog polja, već i odnos Francuske i francuskih „Solunaca“ prema zajedničkom francusko-srpskom ratnom iskustvu.

To je važan sloj priče. Saraj nije bio jedini francuski pogled. Postojalo je i pamćenje običnih učesnika, veterana i posleratnih udruženja, u kome srpska vojska nije bila samo saveznik iz komandnih izveštaja, već saborac.

Šta su Francuzi zapravo videli u srpskoj vojsci?

Videli su vojsku koja je preživela slom države.

Videli su ljude koji su prošli Albaniju, Krf, reorganizaciju i rovove Solunskog fronta.

Videli su vojsku koja je bila iscrpljena, ali nije izgubila cilj.

Za jedne, poput Saraja, ta odlučnost je bila problem. Srbi su mu delovali tvrdoglavo, nostalgično, previše usmereno na svoju zemlju i nedovoljno prilagodljivo komandnim kombinacijama Savezničke istočne armije.

Za druge, poput d’Eperea, upravo to je bila najveća snaga srpske vojske.

Jer za francuske, britanske, grčke ili italijanske trupe Solunski front je mogao biti daleko ratište. Za srpsku vojsku bio je jedini put kući.

Istorija je presudila na Dobrom polju

Na kraju, najvažniji sud nije ostao u memoarima. Doneo ga je ishod operacije.

U septembru 1918. godine, srpska Druga armija, uz francusku podršku, probila je front kod Dobrog polja. Srpske armije su nastavile prodor. Bugarska je pala u vojni slom i zatražila primirje. Prva srpska armija i francuska konjica prodrle su u Moravsku dolinu. Oslobođenje Niša uništilo je nemačku nadu da se na Balkanu može stvoriti novi front. Do 1. novembra 1918. oslobođena je teritorija bivše Kraljevine Srbije.

Zato su francuski utisci o srpskoj vojsci dragoceni, ali ih treba čitati pažljivo.

Saraj nam pokazuje kako je jedan saveznički komandant mogao da potcenjuje Srbe upravo zato što nije razumeo njihov ratni cilj.

D’Epere nam pokazuje kako je drugi komandant u toj istoj vojsci prepoznao odlučujuću snagu proboja.

A istorija je pokazala da srpska vojska nije bila „vojska nostalgije“, već vojska povratka.

Nije se borila za uspomenu na izgubljenu zemlju.

Borila se da se u nju vrati.

Radovi i dela korišćeni za članak

1. Biljana Stojić, „Solunski front u memoarskim beleškama generala Morisa Saraja i maršala Franšea d’Eperea“, Istorijski časopis, knj. LXIX, 2020.
   Rad je korišćen za poređenje Sarajevih i d’Epereovih memoarskih zapisa, njihov odnos prema srpskoj vojsci, sukobe Saraja sa srpskim komandnim vrhom i drugačiji odnos d’Eperea prema Srbima.
2. Biljana Stojić, „Solunski front u sećanjima francuskih vojnika“, u zborniku Veliki rat 1914–1918. u memoarima i ratnim dnevnicima, Narodni muzej Niš, 2020.
   Rad je korišćen za širi pregled francuskih memoarskih svedočanstava, uključujući Morisa Saraja, Franšea d’Eperea, Konstantina Fotiadesa i Luja Kordijea.
3. Mile Bjelajac, „Serbia“, 1914–1918 Online. International Encyclopedia of the First World War.
   Korišćeno za vojni okvir: reorganizaciju srpske vojske, ulogu srpske vojske u Savezničkoj istočnoj armiji, proboj kod Dobrog polja, prodor kroz Moravsku dolinu, oslobođenje Niša i oslobođenje Srbije do 1. novembra 1918.
4. Franše d’Epere, Memoari. Solunski front, Srbija, Balkan, Centralna Evropa 1918–1919, priredio Vojislav Pavlović, Novi Sad, 2018.
   Korišćeno posredno preko rada Biljane Stojić, za d’Epereov odnos prema srpskoj vojsci, srpskim komandantima i proboju Solunskog fronta.
5. Maurice Sarrail, Mon commandement en Orient 1916–1918, Paris, 1920.
   Korišćeno posredno preko rada Biljane Stojić, za Sarajevu interpretaciju događaja, njegov odnos prema srpskoj vojsci i pokušaj opravdavanja sopstvene uloge na Solunskom frontu.