Vile Niške Banje: moderna bajka iz 1930-ih

Vile Niške Banje danas mnogi prolaznici posmatraju kao stare kuće iz nekog mirnijeg vremena. Ali između dva svetska rata one nisu bile samo mesta za odmor. One su bile znak ambicije, bogatstva, modernizacije i vere da Niška Banja može da postane veliko evropsko lečilište.

U samo nekoliko godina, naročito tokom 1930-ih, prostor udaljen oko 9 kilometara od Niša počeo je da se menja velikom brzinom. Niška Banja je tada doživela urbanistički i arhitektonski uspon: građene su privatne vile, hoteli, lečilišni objekti i moderno kupatilo. Prema tekstu Nebojše Stankovića, objavljenom u knjizi On the Very Edge: Modernism and Modernity in the Arts and Architecture of Interwar Serbia, banja je u tom periodu dobila čitav niz modernističkih građevina, a upravo su one stvarale sliku „moderne banje“ kakva je tada bila retkost ne samo u Jugoslaviji, već i šire.

Od rimskih termi do tramvaja iz Niša

Istorija Niške Banje nije počela u 20. veku. Njeni termalni izvori bili su poznati još u 2. veku nove ere, kada su Rimljani ovde gradili terme. Tokom osmanskog perioda banja je ponovo imala značaj, a sredinom 19. veka postojala su dva kupatila u osmanskom stilu, hanovi, džamija i naselje u blizini izvora.

Posle 1878. godine, kada je ovaj kraj ušao u sastav Srbije, Niška Banja je postepeno postajala omiljeno mesto imućnijih Nišlija. Pravi preokret počeo je posle Prvog svetskog rata. Električna energija uvedena je 1925. godine, tramvajska linija koja je povezivala Niš i Nišku Banju otvorena je 1930. godine, a javni vodovod uveden je 1934. godine. Park je preuređen 1925. i proširen početkom 1930-ih.

To nisu bili samo komunalni radovi. To je bio temelj nove slike Niške Banje. Banja više nije trebalo da bude samo lokalno izletište. Trebalo je da postane moderno lečilište, mondensko mesto odmora i novo predgrađe niške elite.

Kralj, političari i banjska elita

Veliku ulogu u usponu Niške Banje imale su i posete kralja Aleksandra I Karađorđevića, koji je prvi put došao 1928. godine. Njegovo interesovanje za banju, kao i kasnije ulaganje u banjske objekte, dodatno je podiglo njen ugled.

U isto vreme, Niš je 1929. godine postao sedište Moravske banovine. To je značilo veći administrativni značaj, više novca, više javnih projekata i snažniji pritisak da se grad modernizuje. Jedan od ključnih ljudi tog procesa bio je Dragiša Cvetković, Nišlija, gradonačelnik Niša, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja, a kasnije i predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije. U tekstu se navodi da je upravo on mogao da obezbedi finansijska sredstva, uključujući i zajam od 20 miliona dinara za ubrzanu izgradnju Niške Banje.

Posebno je zanimljiv podatak da su bivši i tadašnji gradonačelnici Niša imali svoje vile u Banji. Drugim rečima, Niška Banja nije bila samo lečilište. Ona je bila društvena pozornica moćnih ljudi.

Plan iz 1933: san o velikoj modernoj banji

Generalni regulacioni plan Niške Banje odobren je 1933. godine. Izradili su ga arhitekte Dušan S. Mirosavljević i Pavle Liler. Plan je predviđao uređen prostor sa parkom, novim kupatilom, glavnim šetalištem, javnim zgradama i ulicama koje se šire oko centralnog banjskog jezgra.

Centar zamišljene kompozicije činili su park, Novo kupatilo i Banovinski hotel. Vile i kuće raspoređivane su oko tog jezgra. U tom urbanističkom konceptu banja nije građena nasumično, već kao celina: lečenje, odmor, zelenilo, arhitektura i pogled prema prirodi trebalo je da funkcionišu zajedno.

Rat je zaustavio punu realizaciju ovog plana. Da nije bilo 1941. godine, Niška Banja je možda mogla da postane jedna od najprepoznatljivijih modernih banja ovog dela Evrope.

Moderna arhitektura bez suvišnog ukrasa

Arhitektura Niške Banje 1930-ih bila je drugačija od starijih, ukrašenih vila. Novi stil bio je jednostavniji, funkcionalniji i jeftiniji za izgradnju. Fasade su bile čiste, svetle, bez preterane ornamentike. Prozori su često postavljani u horizontalnim nizovima, terase su bile važne, a ravni krovovi i sunčališta povezivali su kuću sa tada modernim idejama higijene, vazduha, svetlosti i zdravlja.

To je bilo vreme kada se moderna arhitektura snažno vezivala za zdravlje. Čiste površine, otvoren prostor, prirodno svetlo i lako održavanje nisu bili samo estetski izbor. To je bila arhitektura koja je želela da izgleda zdravo.

Upravo zato su vile Niške Banje bile više od privatnih kuća. One su bile deo nove filozofije života.

Vila Trifuna Stefanovića: rani modernistički znak

Vila Trifuna Stefanovića, građena oko 1932–1933. godine, smatra se verovatno najstarijom modernističkom građevinom u Niškoj Banji. Pretpostavlja se da je služila kao kuća za izdavanje, odnosno za smeštaj gostiju.

Njene odlike bile su ravne i jednostavne fasade, uski horizontalni prozori, krovna terasa i gotovo skriven ulaz. Posebno su neobični bili horizontalni klizni prozori, koji su za Nišku Banju i Niš predstavljali izuzetno avangardno rešenje.

Ova vila pokazuje koliko je brzo modernizam stigao u banjski prostor. Nije to bila samo beogradska ili evropska moda. Ona je već početkom 1930-ih menjala izgled Niške Banje.

Vila Živković: kuća koja liči na tramvaj

Jedan od najzanimljivijih primera moderne arhitekture u Niškoj Banji bila je Vila braće Živković, niških trgovaca, izgrađena oko 1935. godine. U tekstu se navodi da je ona, po spoljašnjem izgledu, najbolji primer moderne arhitekture u Niškoj Banji.

Njena kompozicija bila je dinamična. Horizontalni deo sa polukružnim završetkom delovao je kao da se kreće uz ulicu. Autor teksta čak primećuje da zgrada na izvestan način podseća na tramvaj koji se penje uz brdo, čime odražava modernističku fascinaciju pokretom, mašinom i brzinom.

To je možda najlepša metafora Niške Banje između dva rata: banja koja se, kao tramvaj, penje ka modernosti.

Hotel Milenković i Dubrovnik: moderna lica odmora

Pored vila, podizani su i hoteli. Hotel Milenković, sagrađen 1935. godine, nalazio se u Staroj Banji, na delu glavnog šetališta. Imao je jednostavne fasade, velike mase, terase za sunčanje i odmor na svežem vazduhu, kao i rešenja prilagođena kosom terenu.

Hotel, odnosno Vila Dubrovnik, bio je vlasništvo T. Glavića i M. Stankovića. Projektovao ga je Aleksandar I. Medvedev, ruski emigrantski arhitekta koji je posle 1935. radio u Nišu. Projekat je urađen 1940, a gradnja završena 1941. godine, upravo kada je rat prekinuo uspon Banje. Objekat je imao tri sprata, jednokrevetne, dvokrevetne i trokrevetne sobe, apartman, centralni hodnik i dva polukružna stepeništa na krajevima.

Vila Erna: dragulj koji je izgubio lice

Među najvažnijim vilama posebno se izdvaja Vila Erna, delo poznatog srpskog arhitekte Branislava Kojića. Građena je za niškog advokata Momčila Jankovića, najverovatnije između 1932. i 1934. godine. Kojić je 1928. u Beogradu organizovao „Grupu arhitekata modernog pravca“, pa njegov dolazak u Nišku Banju pokazuje koliko je ovo mesto u tom trenutku bilo arhitektonski važno.

Vila Erna nije imala jednu glavnu fasadu. Njena arhitektura bila je okrenuta pejzažu, terasama i pogledima prema dolini Nišave i Svrljiškim planinama. Imala je otvorenu unutrašnju organizaciju, kubične mase, terase, balkone i krovnu pergolu.

Nažalost, ova izuzetna građevina kasnije je pregrađena do neprepoznatljivosti tokom 1970-ih. Od prvobitnog izgleda sačuvan je samo mali deo, uključujući spiralno stepenište prema vrtu. To je jedna od onih arhitektonskih priča koje bole: imali smo dragulj, ali ga nismo dovoljno čuvali.

Vila Vera i Vila Zone: od srednje klase do premijera

Vila Vera, izgrađena 1937. godine severno od parka, bila je skromniji primer građanske kuće. Građena je za sveštenika Ž. Novakovića i imala je po jedan stan na svakom od dva sprata. Zanimljivo je da je vlasnik odbacio prvobitni klasicistički projekat sa stubovima i ukrasima i zatražio jednostavnije, moderno rešenje.

Vila Zone, sagrađena 1939. godine, pripadala je Dragiši Cvetkoviću. Nalazila se na padini i služila je za porodični odmor, ali i za poslovne susrete. Projektovao ju je Aleksandar Medvedev, koristeći izuzetnu lokaciju i pogled. U njoj se moderna arhitektura susrela sa tradicijom: slobodniji raspored prostorija, centralni hol, velika terasa i dvorište na padini stvarali su atmosferu reprezentativne vile moćnog čoveka.

Zaboravljena moderna istorija Niške Banje

Vile Niške Banje između dva svetska rata svedoče o trenutku kada je jug Srbije želeo da uhvati korak sa Evropom. To nije bila samo gradnja kuća. To je bila izgradnja identiteta jednog mesta.

Niška Banja je imala tramvaj, parkove, hotele, Novo kupatilo, Banovinski hotel, vile lekara, advokata, trgovaca, političara i gradonačelnika. Imala je plan, ambiciju i arhitekturu koja je govorila jezikom modernog sveta.

Danas te zgrade nisu samo stari zidovi. One su dokaz da je Niška Banja tridesetih godina 20. veka bila prostor velike ideje: da se zdravlje, priroda, odmor, lepota i moderna arhitektura spoje u jednu celinu.

I možda je baš zato ova priča važna. Jer kada pogledamo vile Niške Banje, ne gledamo samo prošlost. Gledamo trenutak kada je jedan mali banjski prostor pokušao da postane budućnost.