Ovo je drugi deo serijala o tome kako je Feliks Kanic opisao Niš tokom svojih poseta. Posle prvog utiska o gradu „lepom kao srebro, a zapuštenom“, u ovom nastavku ulazimo u njegovu svakodnevicu: čaršiju, sokake, džamije, hamame, zanate, kafane, česme i sve ono što je činilo život starog Niša u 19. veku.
Stari Niš očima Kanica bio je grad snažnih kontrasta. Na prvi pogled, to je bila živopisna orijentalna varoš sa zelenim baštama, belim minaretima, šedrvanima i pokrivenom čaršijom. Ali čim bi se putnik spustio u njegove ulice, slika bi postala mnogo grublja: loša kaldrma, blato, nečistoća, poluurušeni plotovi, slaba prenoćišta i grad bez uličnog osvetljenja.
Kanic zato ne prikazuje Niš kao romantičnu razglednicu prošlosti. Njegov opis je mnogo vredniji upravo zato što je pun detalja koji otkrivaju kako se u gradu zaista živelo.
Grad zelenih bašta i belih minareta
Kanic je u starom Nišu video mnogo slikovitosti. Posebno je zapažao zelene bašte koje su razdvajale kuću od kuće. One su gradu davale mekši, gotovo seosko-orijentalni izgled, u kojem se stambeni prostor nije pružao u pravilnim ulicama, već u nepravilnom spletu kuća, dvorišta, ograda i zelenila.
Iznad takvog grada uzdizali su se minareti. Kanic navodi da je Niš imao trinaest džamija, čiji su se beli i vitki minareti izdizali iznad nepravilno poređanih krovova.
Za putnika koji dolazi spolja, to je morala biti upečatljiva slika: zelenilo između kuća, razbacani krovovi, verski objekti, česme, dvorišta i sokaci koji se ne pokoravaju pravilima evropskog urbanizma.
Ali ta lepota nije značila i uređenost. Naprotiv, upravo iza te slike počinjao je Kanicov opis zapuštenog grada.
Ai Kolorizacija i obrada
Šedrvani, hamami i grad koji žubori
U Kanicovom opisu starog Niša ima mnogo zvukova. On pominje žubor šedrvana, česme i hamame koji su bili dostupni i siromašnima. To je važan detalj, jer pokazuje da je osmanski Niš imao i svoju javnu infrastrukturu, ali drugačiju od one koju je evropski putnik očekivao.
Voda je bila deo slike grada. Česme i šedrvani nisu bili samo praktični objekti, već mesta okupljanja, osveženja i svakodnevnog kontakta. Hamami su predstavljali prostor javne higijene, ali i deo društvenog života.
U takvom ambijentu Niš je delovao živo, zvučno i puno pokreta. Ljudi su se susretali kraj vode, u čaršiji, pred dućanima, u kafanama i aščinicama.
Međutim, Kanic odmah primećuje granicu tog sistema. Javni život postoji, ali komunalna uređenost grada ostaje slaba. Voda žubori na česmama, ali ulice su loše. Hamami postoje, ali se izvan kuća primećuju nečistoća i zapuštenost.
Ai Kolorizacija i obrada
Pokrivena čaršija kao srce starog Niša
Najživlji deo grada bila je čaršija. Kanic opisuje Pokrivenu čaršiju kao mesto u kojem se odvijao najveći promet. Tu su se nalazili dućani, zanatlije, roba, kupci, kafane, berbernice i aščinice.
Čaršija je bila mnogo više od trgovačkog prostora. Bila je srce svakodnevnog života. Tu su se čule vesti, sklapali poslovi, popravljalo oružje, prodavala hrana, pila kafa, raspravljalo i posmatralo ko dolazi, a ko odlazi.
Kanic pominje da je u gradu živelo oko 8.000 muslimana, ali da se samo manji broj njih bavio trgovinom. Većina je živela od prihoda sa poljoprivrednih imanja i od zanata.
Upravo zato su zanati bili važan deo slike starog Niša. Čaršija nije bila samo trgovačka ulica, već prostor proizvodnje, usluge i svakodnevne gradske ekonomije.
Ai Kolorizacija i obrada
Puškari, nožari, sarači i pekari
Među niškim zanatlijama Kanic posebno pominje puškare, nožare, potkivače, sarače i pekare. Ovaj spisak mnogo govori o životu grada.
Puškari i nožari pokazuju vojni i pogranični karakter prostora. Niš je bio važna tvrđava, administrativno središte i grad u kojem je oružje imalo veliku ulogu. Potkivači govore o saobraćaju, trgovini, konjima, karavanima i vojsci. Sarači su bili neophodni u svetu u kojem se prevoz i vojska ne mogu zamisliti bez kože, opreme, kaiševa i sedala.
Pekari, s druge strane, vraćaju sliku na svakodnevicu. Oni pokazuju grad koji se budi, jede, radi i živi. U čaršiji se zato nisu samo kupovale stvari; tu se održavao ritam čitave varoši.
Kanicov opis zanata dragocen je jer nam pomaže da zamislimo Niš pre modernih izloga, fabrika i asfaltiranih ulica: kao grad malih radnji, radionica, mirisa hleba, metala, kože, dima i kafe.
Kafane, aščinice i berbernice
Kanic posebno pominje kafane, aščinice i berbernice. To su mesta koja otkrivaju društveni život grada.
Kafana u starom Nišu nije bila samo mesto za piće. Bila je prostor razgovora, odmora, poslovnih dogovora i prenošenja vesti. Aščinice su hranile čaršiju, putnike, zanatlije i trgovce. Berbernice su bile mesta higijene, ali i razgovora, čekanja, susreta i posmatranja gradskog života.
U tim prostorima Niš je disao kao orijentalna varoš. Život nije bio zatvoren samo u kućama. On se odvijao na ulici, pred dućanima, kraj česama, pod nadstrešnicama i u uskim čaršijskim prolazima.
Ali Kanic je, kao pažljiv posmatrač, video i ono što se iza takve živosti krilo. Grad je imao snažan društveni život, ali nije imao dovoljno uređen javni prostor.
Duga ulica prema mostu na Nišavi
Jedna od upečatljivih slika u Kanicovom opisu jeste duga i uska ulica koja je vodila ka mostu na Nišavi. Ona je povezivala čaršiju sa jednim od najvažnijih gradskih prelaza.
Ta ulica morala je biti puna pokreta. Njome su prolazili trgovci, zanatlije, vojnici, putnici, seljaci koji dolaze na pijacu, ljudi koji idu prema tvrđavi ili izlaze iz nje.
Most na Nišavi, koji će biti tema narednog nastavka, bio je jedna od tačaka gde se najbolje videla važnost Niša. On nije bio samo građevina preko reke. Bio je veza između delova grada, između tvrđave i varoši, između čaršije i putnih pravaca.
Zato je čaršija, koja se prema njemu pružala, bila prirodni tok gradskog života.
Lepota grada kvarila se čim bi počela ulica
Kanic nije krio razočaranje gradskom infrastrukturom. U Nišu nije bilo dovoljno pristojnih prenoćišta. Nije bilo fijakera. Ulice nisu bile osvetljene. Kaldrma je bila loša, a izvan kuća primećivala se nečistoća.
Ovo je verovatno jedan od najvažnijih delova njegovog opisa. On nam pokazuje da stari Niš ne treba posmatrati samo kroz nostalgiju. Bio je to živ i zanimljiv grad, ali život u njemu nije bio lak.
Loša kaldrma značila je teško kretanje. Blato je značilo neprijatnu svakodnevicu, naročito tokom kišnih dana. Nedostatak osvetljenja značio je da se grad noću menjao, postajao nesigurniji i teži za snalaženje.
Kanicov pogled je strog, ali koristan. On razdvaja slikovitost od kvaliteta života.
Kuće, plotovi i neuređen gradski prostor
U opisu starog Niša Kanic pominje i poluurušene ograde i plotove. To je detalj koji naizgled deluje sporedno, ali je veoma važan.
Ograde i plotovi čine lice ulice. Kada su oni zapušteni, čitav grad deluje neuredno. Kanic je očigledno primećivao upravo te spoljne znake nemara: ne samo velike zgrade i javne objekte, već i male detalje koji pokazuju kako se grad održava.
Stari Niš je, prema njegovom opisu, imao mnogo kuća koje nisu stvarale utisak planske i čvrste gradnje. Razmaknute baštama, ograđene plotovima, okrenute sokacima, one su stvarale slikovitost, ali ne i urbani red.
Taj spoj bašta i zapuštenih ograda daje jednu od najtačnijih slika osmanske varoši na pragu velikih promena.
Hrišćanski deo grada i bolja gostionica
Kanic zapaža da se nešto više reda i pristojnijih kuća moglo videti u hrišćanskom delu grada. Tu je 1864. godine otvorena i jedna bolja gostionica.
Ovaj podatak otkriva nekoliko stvari. Prvo, Niš je bio grad različitih zajednica i različitih urbanih celina. Drugo, nije svaki deo grada izgledao isto. Treće, potreba za boljom gostionicom pokazuje da je grad već imao putnike, trgovce i službenike kojima su bile potrebne usluge drugačijeg kvaliteta.
Gostionica je važna i kao znak promene. Ona najavljuje drugačiji tip gradskog života, u kojem Niš više nije samo tvrđava, čaršija i upravno mesto, već i grad koji počinje da prima sve više posetilaca.
Orijentalna varoš bez evropskog reda
Kanicov opis starog Niša može se razumeti kao opis orijentalne varoši posmatrane evropskim očima. On je video lepotu u minaretima, baštama, česmama i čaršiji, ali je stalno merio grad i prema standardima uređenosti koje je očekivao od modernog urbanog prostora.
Zato je njegov sud često oštar. Niš je za njega bio živopisan, ali neuredan. Pun boja, ali bez dovoljno higijene. Pun ljudi, ali bez dovoljno javnih usluga. Pun istorije, ali bez modernog gradskog komfora.
Upravo taj kontrast daje njegovom opisu snagu. On ne ruši vrednost starog Niša, već pomaže da ga vidimo realnije.
Grad koji se najbolje video u čaršiji
Ako se prvi utisak o Nišu sticao pogledom na položaj grada, pravi život Niša video se u čaršiji. Tu su se sudarali zvukovi, mirisi, zanati, trgovina, vera, putnici i svakodnevica.
U Kanicovom opisu stari Niš nije mrtva istorijska slika. On je pun kretanja. U njemu se kuje, peče, prodaje, popravlja, razgovara, pere, moli, jede i putuje.
Ali isti taj grad nije mogao da sakrije blato, loše ulice i zapuštenost. Zato je Kanicov Niš tako zanimljiv: nije ni samo lep ni samo ružan, već istovremeno oboje.
Stari Niš koji danas možemo samo da zamišljamo
Danas je teško potpuno zamisliti Niš koji je Kanic opisivao. Mnogi njegovi prizori više ne postoje. Nema više istog čaršijskog ritma, istih sokaka, istih odnosa između kuća i bašta, istog broja džamija, istih zanatskih radnji i istog orijentalnog izgleda grada.
Ali kroz njegove zapise možemo da rekonstruišemo atmosferu. Vidimo grad u kojem se iznad krovova dižu beli minareti. Čujemo vodu na česmama i šedrvanima. Vidimo dućane u pokrivenoj čaršiji, puškare i nožare, pekare i sarače, kafane, berbernice i aščinice.
A zatim, odmah iza te slike, vidimo kaldrmu, blato, nečistoću i poluurušene plotove.
To je suština starog Niša očima Kanica: grad velikog života i velike zapuštenosti.
U narednom nastavku serijala čitamo kako je Feliks Kanic opisao Nišku tvrđavu, most na Nišavi, Stambol-kapiju, Beogradsku kapiju i unutrašnjost tvrđave kao pravi „grad u gradu“.
