Niški tramvaji: dan kada je grad izgubio šine

Niški tramvaji: ljubav koja je trajala 28 godina

Niški tramvaji nisu bili samo prevozno sredstvo. Bili su zvuk grada, ritam svakodnevice, slika modernog Niša i uspomena koju ni decenije nisu uspele da izbrišu.

Od 16. novembra 1930. godine do 10. avgusta 1958. godine, tramvaj je povezivao Niš i Nišku Banju. Skoro 28 godina prolazio je kroz grad, vozio radnike, đake, porodice, izletnike i sve one koji su u njegovim drvenim sedištima, otvorenim prikolicama i bučnim točkovima videli nešto više od običnog putovanja.

A onda je došao dan kada su ga ukinuli.

Ne tiho. Ne neprimetno. Već pred očima hiljada Nišlija.

Od velikog sna do simbola modernog Niša

Priča o niškom tramvaju počela je mnogo pre prve vožnje. Posle Prvog svetskog rata, Niš je bio grad koji se tek podizao. Prema dostupnim podacima, 1921/22. godine imao je 25.096 stanovnika, bez razvijene vodovodne i kanalizacione mreže, sa delovima grada koji još nisu bili elektrifikovani.

Veliki preokret stigao je kroz ratne reparacije. Još 1922. godine Niškoj opštini dostavljen je elaborat o isporuci tramvaja, tramvajskog pribora, električnog materijala, opreme za kanalizaciju i vodovod. Prvi voz sa reparacionim materijalom stigao je u Niš 31. decembra 1922. godine.

Radovi na tramvajskoj pruzi počeli su krajem dvadesetih godina. Završeni su maja 1929. godine, a krajem iste godine termoelektrana na Crvenom krstu počela je proizvodnju struje, čime je obezbeđeno napajanje tramvajske mreže.

Kada je tramvaj konačno krenuo 16. novembra 1930., Niš je dobio ono što tada nije imala nijedna varoš predratne Srbije osim Beograda — moderan električni gradski prevoz.

Šinama od stanice do Niške Banje

Trasa je vodila od glavne železničke stanice u Nišu ka Niškoj Banji. Tramvaj je prolazio kroz tadašnje važne gradske pravce: Prizrensku ulicu, Ristićevu, Park kneza Mihaila, Knjeginje Ljubice, Generala Lešjanina, Trg kralja Milana, Vožda Karađorđa i Znepoljsku ulicu, današnju Braće Taskovića.

Od vojne bolnice nastavljao je levom stranom puta prema Niškoj Banji i završavao kod centralnog parka.

Pruge su bile jednokolosečne, pa su se tramvaji mimoilazili na posebno uređenim mestima. Duž linije postojalo je 13 stanica, svaka sa po dva koloseka i ručnim skretnicama. Sistem je imao i dve ispravljačke stanice, jednu u okviru remize, a drugu kod Niške Banje, gde je potrošnja struje bila najveća zbog uspona.

U remizi, koja se nalazila preko puta današnje gradske bolnice, bio je smešten vozni park: 10 motornih kola, 5 zatvorenih i 5 otvorenih prikolica. Taj vozni park se tokom gotovo tri decenije nije značajno obnavljao.

Tramvaj kao gradska navika

Nišlije su tramvaj volele. Nije bio savršen. Bio je sporiji od autobusa, čekalo se na ukrštanjima, sedelo se na tvrdim letvicama, a otvorene prikolice leti su imale lančiće, zavese i direktan dodir sa ulicom.

Ali baš u tome je bila njegova čar.

Ljudi su njime išli u Nišku Banju, na kupanje, na posao, u posete, u grad. Posle Drugog svetskog rata tramvaji su postali oslonac javnog prevoza, naročito u godinama kada je autobuski saobraćaj još bio slab.

U jednom svedočenju bivši kontrolor i vozač Nastas Vučković kaže da su tramvaji morali da prevezu sve radnike, „naročito elektronce na posao“. U njima se radilo mnogo, nekad i preko radnog vremena, jer je trebalo vratiti ljude sa posla i odvesti ih kućama.

To nije bio samo posao. To je bila gradska služba.

Odluka koja je već bila doneta

Posle rata Niš se menjao. Grad je rastao, industrija se širila, broj stanovnika se povećavao, a potreba za razgranatijim javnim prevozom postajala sve veća.

Autobusi su polako preuzimali prednost. Bili su brži, fleksibilniji i nisu zavisili od šina. Tramvaji su, sa druge strane, postajali stariji, sporiji i skuplji za održavanje.

Godine 1956. Niškoj opštini ponuđeni su polovni tramvaji iz Sjedinjenih Američkih Država. Vašington je tada ukinuo tramvajski saobraćaj, a tramvaje ponudio Jugoslaviji, uz obavezu plaćanja troškova prenosa. Ponuda je odbijena.

U tom odbijanju, praktično, već je bila sakrivena presuda niškim tramvajima.

Dve godine kasnije, odluku o ukidanju doneo je Narodni odbor opštine. Na sednici je direktor Predzeća za putnički saobraćaj Blagoje Popović izgovorio rečenicu koja je zvučala kao lekarski izveštaj nad umirućim simbolom grada:

„Moramo da se rastanemo, nije im bilo leka. Još prošle godine konzilijum stručnjaka inžinjera dao je dijagnozu da su neizlečivo bolesni.“

Poslednji dan: 10. avgust 1958.

Nedelja, 10. avgust 1958. godine, ostala je upamćena kao dan velikog ispraćaja.

Predzeće za putnički saobraćaj organizovalo je javnu manifestaciju. Štampani su plakati. Građani su pozvani da dođu. Još u ranim prepodnevnim časovima narod se okupljao na Trgu oslobođenja i duž Voždove ulice, sve do pozorišta.

Prema pisanju tadašnje štampe, već oko 10 časova okupilo se više od 10.000 ljudi.

Tramvaji su stigli nešto posle deset. Poređali su se duž pruge. Naspram njih, na drugoj strani ulice, stajali su autobusi.

Slika je bila gotovo simbolična: na jednoj strani stari grad na šinama, na drugoj novi grad na točkovima.

Tog dana tramvaji su vozili ka Niškoj Banji sve do ponoći. Prevoz je bio besplatan.

Nišlije su ih ispraćale, ulazile u njih, vozile se poslednji put i gledale kako odlazi deo njihovog života.

Zašto je ispraćaj bio toliko važan

Ukidanje tramvaja nije bilo samo tehničko pitanje. To je bila odluka koja je pogodila gradsku emociju. Tramvaj je skoro 28 godina bio opšte dobro, nešto što su koristili svi — radnici, deca, banjski posetioci, porodice, putnici namernici.

Zato je masovni ispraćaj imao i drugu funkciju. Prisustvo hiljada ljudi davalo je odluci privid zajedničkog oproštaja. Kao da je grad trebalo da prihvati ono što je već odlučeno.

Ali Nišlije tramvaje nisu zaboravile.

Zato se i danas o njima govori kao o jednoj od najlepših urbanih uspomena starog Niša. Zato kafane, priče, fotografije i sećanja još čuvaju taj zvuk šina.

Niški tramvaji su ukinuti 1958. godine.

Ali iz Niša nikada nisu potpuno otišli.