Niški komitet bio je jedna od najvažnijih tajnih nacionalno-političkih organizacija uoči oslobođenja Niša od osmanske vlasti. Osnovan je 1874. godine, u vremenu kada se u Nišu, Pirotu, Leskovcu, Vranju i okolnim krajevima sve glasnije čekao trenutak kada će se narod priključiti Kneževini Srbiji. Organizacija je obuhvatala prostor niškog mutesarifluka, odnosno niškog i pirotskog sandžaka, a njeni ljudi održavali su veze sa srpskim predstavnicima preko Aleksinca, Kruševca i Beograda.
Zakletva u kući Mihajla Božidarca
Jedan od najdramatičnijih trenutaka u istoriji Niškog komiteta dogodio se 24. februara 1874. godine, u kući Mihajla Božidarca u Nišu. Tada je grupa zaverenika položila zakletvu pred niškim sveštenikom Petrom Ikonomovićem, na krst i Jevanđelje.
Petar Ikonomović, prota, rođen je 1848. godine, a umro 1914. godine i sahranjen je u Nišu. Prema sačuvanoj tradiciji, poticao je iz svešteničke porodice, a po punoletstvu je postavljen za sveštenika. Već početkom 1874. godine našao se među ljudima koji su verovali da oslobođenje Niša ne može doći samo čekanjem, već organizovanjem, tajnim radom i vezom sa Srbijom.
Zakletva nije bila običan politički dogovor. Bila je zavet da će se raditi „vereno i bratski“, protiv osmanske vlasti, u ime slobode i dinastije Obrenović. U njoj se pominje i nada da će se zastava Obrenovića zavijoriti na bedemima Niša.
Ko su bili ljudi Niškog komiteta
Inicijatori Niškog komiteta bili su Nikola Kole Rašić, Mita Čungurović, Todor Milovanović, Dimitrije Đorđević, Milan Novičić, Tasko Uzunović, Đorđe Pop Manić, Mihajlo Božidarac i Todor Stanković. Na sastanku je Kole Rašić izabran za „vojvodu ustaša“, odnosno čoveka koji je trebalo da, kada dođe vreme, podigne stanovništvo niškog kraja protiv Turaka.
Među viđenijim Nišlijama i članovima pominju se Đorđe Blesides, lekar-apotekar, Koča Mitrović, pisar, Đorđe Stanković, Jovan Đulizibarić, Mihailo Adamušević i Dimitrije Mitko Kocić, trgovac koji je, prema navodima, skrivao ljude koji su iz slobodne Srbije dolazili u tajnim misijama i donosio zabranjene knjige za đake.
Komitetu su se pridružili i ugledni seoski domaćini iz okoline Niša: Sava Stojanović iz Orljana, Đorđe Milošević iz Jelašnice, Mateja Radojković iz Sićeva, Petko Mitrović iz Balajinca, Golub Madić iz Bresnice, Janko Stojanović iz Dudulajca, Trajko Živković iz Pečenjevca, Stojan Đokić iz Razbojne, Dina Mirčić iz Batušinca, Mladen Milenković i Pera Lebinac iz Sečanice, Dana Stoiljković iz Pejkovca, Rista Simić iz Lukova, Miloš Stanković iz Bresnice, Milenko Đorđević iz Merošine, Dina Petrović i Spasa Dinić iz Barbeša, kao i Avram Stanimirović iz Malošišta.
U dostavljenom istorijskom materijalu pominju se i imena zaverenika: Đorđe Blasides, Mihajlo Božidarac, Koča Mitrović, Đorđe Stanković, Sotir Stojanović, Đorđe Milošević, Mateja Radojković, Petko Mitrović, Golub Madić, Janko Stojanović, Trajko Živković, Stojan Đokić, Dina Mirčić, Sava Stojanović, Mladen Milenković, Pera Lebanka Čungurović, Dina Stojanović, Milan Stanković i Đorđe T. Petrović.
Tajna mreža koja je pripremala ustanak
Niški komitet nije bio samo mala grupa zaverenika iz jedne kuće. Njegov značaj bio je u mreži koja se širila od Niša prema okolnim selima, Leskovcu, Pirotu, Vranju, Brezniku i Trnu. Organizacija je slala uputstva, održavala tajne veze i pripremala narod za trenutak kada će srpska vojska krenuti prema jugu.
U vremenu kada je Osmansko carstvo još držalo Niš, ovakav rad značio je ogroman rizik. Ljudi Komiteta nisu delovali javno, već preko poverljivih kuća, seoskih prvaka, trgovaca, sveštenika i ljudi koji su mogli da putuju, prenose poruke i sakrivaju veze sa Srbijom.
Kole Rašić i četa od 300 ljudi
Najistaknutiji čovek Niškog komiteta bio je Nikola Kole Rašić, trgovac i vođa ustaničkog rada. On je rukovodio četama između Niša i Leskovca i formirao četu od oko 300 ljudi. Njegov zadatak bio je da probije put srpskoj vojsci i olakša prodor prema jugu.
U Prvom srpsko-turskom ratu Komitet se uključio u borbu, ali je taj rat završen turskom pobedom. Tada su osmanske vlasti uhapsile više ljudi. Tasko Uzunović bio je zatvoren i osuđen na smrt, dok je Petar Ikonomović, sveštenik koji je blagosiljao zaverenike, bio uhapšen i zatvoren u manastiru Gabrovac kod Niša.
Važnu ulogu u spasavanju osumnjičenih i uhapšenih imali su Mihailo Adamušević Miho, član sudskog medžlisa, apotekar Đorđe Blesides i pasoški službenik Nastas Nastasijević, zet Učitelja Tase. Oni su, zahvaljujući poverenju koje su uživali kod lokalnih vlasti, pomagali da se pojedini rodoljubi izvuku iz pritvora ili sklone od progona.
Decembar 1877: Niš je bio odsečen prema jugu
U Drugom srpsko-turskom ratu, od decembra 1877. do januara 1878. godine, Niški komitet dobija jednu od ključnih uloga. Ljudi Komiteta delovali su u pozadini turske vojske, unosili pometnju i pomagali prodor srpske vojske.
Kole Rašić, Mita Čungurović i Todor Stanković su sa svojim saborcima 9. decembra 1877. godine oslobodili Kočane, Pukovac i most na Moravi kod Čečine. To je imalo veliki strateški značaj, jer je Niš time bio odsečen prema jugu. Samo dva dana kasnije, 11. decembra 1877. godine, Rašić je sa svojim odredom i prethodnicom srpske vojske ušao u Leskovac i obratio se oslobođenom narodu.
Prema dostavljenom istorijskom materijalu, srpska vojska je već 3. decembra 1877. godine prešla granice Kneževine. Niš je branilo više od 5.000 turskih vojnika sa oko 160 topova, od kojih je 26 bilo Krupovih, a komandovao je Halil-paša.
Šest hiljada dobrovoljaca i ustanika
Tokom višenedeljnih borbi za oslobođenje Niša, pored Vojske Kneževine Srbije, učestvovalo je oko 6.000 dobrovoljaca i ustanika sa tek oslobođenih teritorija. Njima je rukovodio Niški komitet na čelu sa Koletom Rašićem.
Oslobođenje Niša nije bilo samo vojni događaj. Bilo je završno poglavlje višedecenijske borbe koja je počinjala bunama, tajnim vezama, zatvorima, jemstvima, zakletvama i ljudima spremnim da rizikuju sve. U leto 1878. godine, odlukama Berlinskog kongresa, Srbiji je priznata teritorija Niškog sandžaka, dok su neki krajevi ostali van njenih granica.
Niški komitet je zato mnogo više od fusnote u istoriji oslobođenja grada. On je dokaz da se oslobođenje Niša nije dogodilo iznenada. Pre nego što su topovi progovorili, radili su sveštenici, trgovci, učitelji, seoski domaćini, kuriri i zaverenici. U jednoj niškoj kući, 1874. godine, položena je zakletva koja je samo tri godine kasnije dobila svoj istorijski odgovor.
