Deci su uzeli škole, učiteljima život: Jug Srbije pod okupacijom 1915–1918

Jug Srbije 1915–1918. godine bio je prostor na kome rat nije vođen samo protiv vojske. Vodio se i protiv dece, učitelja, knjiga, jezika, školskih tabli i učionica.

Kada su okupacione snage preuzele gradove, varoši i sela, srpske škole nisu ostale pošteđene. Naprotiv, postale su jedna od prvih meta. U njih su ulazili vojnici, iz njih su iznošene knjige, rušene su učionice, zatvarani su razredi, a na mestu srpskih škola otvarane su nove — okupatorske.

Prema radu istoričara Aleksandra Dinčića, posle bugarske, nemačke i austrougarske okupacije, srpske škole i gimnazije korišćene su za vojne potrebe, zatvarane, pljačkane i uništavane. Srpski učitelji i profesori koji su ostali posle povlačenja srpske vojske stavljani su na spiskove „nepouzdanih ljudi“, internirani, otpuštani iz službe ili ubijani.

To nije bila obična ratna šteta. To je bio pokušaj da se jednom narodu izbriše pamćenje.

Kada je učionica postala kasarna

Krajem 1915. godine, posle povlačenja srpske vojske, počinje trogodišnji period okupacije. Bugarska je okupirane oblasti podelila na dve vojne oblasti: „Morava“, sa sedištem u Nišu, i „Makedonija“, sa sedištem u Skoplju. U sastavu oblasti „Morava“ nalazili su se niški, vranjski, pirotski, zaječarski, negotinski, požarevački i ćuprijski okrug.

Škole su ubrzo izgubile svoju osnovnu namenu. Srpske školske zgrade korišćene su kao prihvatne vojne stanice, kasarne, bolnice, ambulante, previjališta, poštanska i telegrafska odeljenja i skladišta.

Tamo gde su do juče sedela deca, sada su boravili vojnici. Tamo gde su se učila slova, sada se čuvala vojna oprema. Tamo gde se izgovarao srpski jezik, ubrzo je počelo njegovo proterivanje.

Zabranjene knjige, zabranjen jezik, zabranjeno ime

Okupatorska politika nije se zaustavila na zauzimanju zgrada. Udar je bio mnogo dublji. Bio je usmeren protiv srpskog jezika, knjiga, istorije i tradicije.

Naredbom iz februara 1916. godine propisano je oduzimanje svih udžbenika i učila na srpskom jeziku. U maju iste godine naređena je konfiskacija srpskih knjiga, slika i nota u javnim ustanovama, knjižarama i privatnim kućama. Knjižare su mogle da nastave prodaju knjiga na drugim jezicima, ali ne i na srpskom.

Srpski jezik i pismo bili su zabranjivani. Na ustanovama i firmama postavljani su novi natpisi. Otvarane su škole sa nastavom na bugarskom jeziku, a na školskim svedočanstvima srpska imena prevođena su na bugarski.

To je možda i najstrašniji deo ove priče. Okupator nije želeo samo da vlada. Želeo je da dete promeni jezik, ime, pamćenje i osećaj pripadnosti.

Učitelji su proglašeni opasnim ljudima

U toj politici posebno mesto imali su učitelji. Srpski učitelj nije bio posmatran samo kao neko ko predaje deci. On je bio čuvar jezika, pisma, istorije i nacionalne svesti.

Zato su učitelji, zajedno sa sveštenicima, označeni kao „nepouzdani element“. Bili su hapšeni, internirani, proganjani, prebijani i ubijani.

U jednoj naredbi iz 1918. godine srpski učitelji opisani su kao ljudi koji su „nemogući za prevaspitavanje“. Prema takvoj politici, nije ih trebalo vraćati iz internacije, jer je njihov boravak u okupiranim oblastima smatran opasnim.

Drugim rečima, okupator je znao ono što često zaboravljamo: narod se ne čuva samo puškom. Čuva se školom.

Niš: škole pod okupacijom i prvi progoni

U Nišu je progon počeo odmah posle okupacije. Putem doboša objavljeno je da se svi sveštenici, učitelji, profesori i činovnici moraju javiti Komandantstvu grada Niša radi prijema novih isprava za putovanje. Mnogi su tada uhapšeni, a deo njih kasnije je streljan.

Za vreme okupacije u Nišu su radile četiri srpske škole i dve bugarske — jedna gimnazija i jedna osnovna škola. Bugarska osnovna škola nalazila se na mestu ranije Svetosavske škole, kod Saborne crkve, pod nazivom „Narodno prvonačalno učilište Otec Pajsije“. Gimnazija je bila smeštena u zgradi Starog ureda.

Osnovne škole i gimnazija u Nišu sistematski su uništavane. Škole u niškom srezu takođe su teško stradale. Posebno se pominju škole u Jelašnici, Malči, Gornjem Matejevcu, Ostrovici, Donjoj i Gornjoj Studeni, kao i u zaplanjskim mestima Ličju, Velikom Vrtopu, Gadžinom Hanu i Jagličju.

To su bila mesta u kojima je škola često predstavljala jedinu ustanovu znanja i pismenosti. Kada ona nestane, ne strada samo jedna zgrada. Strada celo selo.

Aleksinac: spaljene biblioteke i nestali učitelji

U Aleksincu i okolini bugarska vojska zaposedala je školske zgrade po selima. U samom Aleksincu spaljene su knjige iz javne biblioteke i čitaonice, kao i biblioteke Učiteljske škole i Aleksinačke gimnazije.

To nije bila slučajna pljačka. Spaljivanje knjiga uvek ima jasnu poruku: ono što je narod napisao, naučio i sačuvao — treba da nestane.

Posebno je potresna sudbina učitelja Sretena Aleksića iz Bobovišta, nedaleko od Aleksinca. On je uhapšen prilikom ulaska bugarskih snaga u selo i odveden u Niš, gde je nestao. Posle rata, njegovo telo pronađeno je u zajedničkoj grobnici kod Kunovačke reke, zajedno sa ubijenim srpskim sveštenicima.

Ovo je jedna od onih priča koje se ne mogu čitati ravnodušno. Jedan seoski učitelj nestaje u okupaciji, a njegovo ime se vraća tek iz grobnice.

Toplica: škole spaljene do temelja

Posebno teško stradanje škola dogodilo se tokom gušenja Topličkog ustanka 1917. godine. Škole nisu bile samo oštećene. Neke su namerno spaljene do temelja.

U prokupačkom srezu najveću štetu pretrpele su škole u Žitnom Potoku, Maloj Plani i Tularu. One su spaljene prilikom gušenja ustanka. Nešto manju štetu pretrpele su škole u Barbatovcu, Međuhani i Draguši.

U Dobričkom srezu zapaljene su škole u Oblačini, Aleksandrovu, Žitorađi i Beloljinu. U Aleksandrovu je, pored škole, zapaljena još 41 kuća i 37 pomoćnih objekata. Taj podatak pokazuje da škola nije gorela sama. Gorelo je celo selo.

U Kosaničkom srezu najveću štetu pretrpela je škola u današnjoj Kuršumlijskoj Banji. Ona je spaljena jer je jedno vreme služila kao štab četnika Koste Vojinovića.

U takvim okolnostima škola je za okupatora postajala simbol pobune. A simboli su morali biti uništeni.

Sokobanja i Svrljig: škole kao zatvori

U svrljiškom i banjskom srezu škole su teško stradale tokom potera za ustaničkim vođama. Škola u Lalinacu pretrpela je velika oštećenja, jer je jedno vreme bila povezana sa boravkom vojvode Milana Dečanca.

U sokobanjskom srezu posebno je stradala škola u Dugom Polju. Ona je jedno vreme služila kao zatvor u koji su bugarski vojnici dovodili ljude osumnjičene da pomažu četničku akciju. Oštećene su i škole u Jošanici i Vrmdži.

To je užasna promena namene jedne zgrade. Škola, koja je stvorena da decu uvodi u život, pretvorena je u prostor straha.

U manastiru Svetog Aranđela učitelj Dragutin Marković brutalno je prebijan kako bi otkrio gde se krije Dečanac. Od posledica batina kasnije je umro.

Pirot: deca su iz vatre spasavala knjige

U Pirotu je drama imala gotovo filmsku snagu. Kada je bugarski 16. lovčanski puk ušao u grad, za komandno mesto uzeta je Pirotska gimnazija. Iz nje su izbacivane slike kralja Petra I, regenta Aleksandra, Vožda Karađorđa, globus sa srpskim natpisima, knjige i dnevnici na srpskom jeziku. Zatim su unošene slike bugarskog kralja Ferdinanda.

Još strašniji prizor dogodio se na pirotskim trgovima. Knjige Pirotske javne biblioteke prenete su u Sofiju, a mnoge retke i vredne knjige spaljene su na pijacama i trgovima.

U spasavanju knjiga istakli su se đaci osnovnih škola. Oni su koristili priliku da iz vatre uzmu po nekoliko knjiga i pobegnu ispred bugarskih stražara.

To je možda najjača slika celog teksta: deca koja beže sa knjigama iz plamena.

Deca su tada bolje od mnogih odraslih razumela šta se zaista brani. Ne samo papir. Ne samo korice. Branilo se pravo da se pamti.

Vranje i Leskovac: Surdulica kao mesto stradanja

U vranjskom okrugu progon učitelja bio je posebno težak. U novembru i decembru 1915. godine u Leskovcu su pozivani sveštenici, učitelji, činovnici, kulturni i javni radnici da se prijave vojnim vlastima. Jedna grupa od 87 ljudi odvedena je u Surdulicu, gde su posle mučenja ubijeni.

Među njima su bili profesor Aleksandar Pržić i učitelji Dušan Cakić, Jovan Bivolarević, Trajko Stojanović i učitelj u penziji Dušan Manasijević.

U Leskovcu su okupacione vlasti osnovale škole i progimnaziju u kojima se nastava izvodila na bugarskom jeziku. Nastavnici su bili Bugari, a cilj nastave bio je jasan: promeniti svest dece.

Poseban primer otpora bila je učiteljica Julijana Mihailović. Od nje je traženo da predaje u bugarskoj školi i gimnaziji. Ona nije želela da srpskoj deci govori da je njihova zemlja Bugarska i da im predaje bugarsku istoriju. Zbog toga je otpuštena, a od posledica teškog života ubrzo je umrla.

Takvi ljudi čine istoriju većom od datuma i bitaka.

Kosovo i Metohija: zabrana ćirilice i progon učitelja

Na Kosovu i Metohiji stanje je bilo složeno, jer su različite delove držale austrougarske i bugarske vlasti. Austrougarske vlasti su u januaru 1917. godine zabranile upotrebu ćirilice u školama i crkvama na teritoriji koju su kontrolisale.

Srpski učitelji i intelektualci stavljani su na spiskove ljudi koji su smatrani neprijateljima okupacione politike. Mnogi su internirani, jer su ih vlasti smatrale nosiocima srpske ideje i otpora.

Na teritoriji Kosova i Metohije stradalo je pet pravoslavnih učitelja i jedan islamski veroučitelj. Mehmed Tairović, veroučitelj u Vojinovcu, uhapšen je zbog zaštite srpskog stanovništva i interniran u bugarsko zarobljeništvo, gde je umro.

Ovaj podatak je važan jer pokazuje da okupatorski teror nije pogađao samo jednu versku grupu. Pogađao je svakoga ko je stao u zaštitu srpskog naroda i prava na život.

Strašan bilans okupacije

Na području niškog, vranjskog, prištinskog, mitrovačkog i prizrenskog okruga tokom udružene nemačko-austrougarsko-bugarske okupacije stradalo je 20 učitelja. Od toga je 19 bilo pravoslavne, a jedan islamske veroispovesti.

Bugarska vojska usmrtila je 17 učitelja, dok su trojica umrla u austrougarskim zarobljeničkim logorima. Petorica stradalih učitelja bili su istovremeno i sveštenici. Jedan od njih streljan je prilikom gušenja Topličkog ustanka.

Oštećeno je 40 školskih zgrada, a 8 je spaljeno do temelja.

To su hladne brojke. Ali iza njih stoje deca koja nisu imala gde da uče. Učitelji koji se nisu vratili kući. Knjige koje su gorele. Škole koje su postale kasarne, zatvori i zgarišta.

Šta je zaista bila meta?

Kada se pogleda cela slika, jasno je da meta nije bila samo školska zgrada. Meta je bio srpski jezik. Meta je bila ćirilica. Meta je bila istorija. Meta je bila svest deteta koje treba da zna ko je, odakle je i kojim jezikom govori.

Zato ova priča nije samo priča o prošlosti. Ona je opomena.

Jer narod kome oduzmete školu, knjigu i učitelja ostavljate bez temelja. A upravo zato su škole bile napadane. Okupator je znao da učionica može biti opasnija od kasarne, jer iz nje izlaze generacije koje pamte.

Jug Srbije 1915–1918. godine zato ne pamti samo frontove, ustanke i okupacione uprave. Pamti i spaljene učionice, zabranjene knjige, ubijene učitelje i decu koja su iz vatre spasavala srpske knjige.

To je zločin koji se ne meri samo brojem stradalih. Meri se pokušajem da se jednom narodu oduzme budućnost.

Tekst napisan na osnovu rada Aleksandra Dinčića  –  STRADANjE SRPSKIH ŠKOLA I UČITELjA U JUŽNOJ
SRBIJI ZA VREME OKUPACIJE (1915-1918)