Tatarinov i zgrada koja je promenila lice Niša
Tatarinov je ime koje se u Nišu ne pominje dovoljno često, iako je upravo ovaj arhitekta ruskog porekla ostavio jedan od najprepoznatljivijih tragova u urbanoj istoriji grada. Zgrada Narodnog pozorišta u Nišu, podignuta na Sinđelićevom trgu, otvorena je 1. januara 1939. godine, a njen autor bio je Vsevolod Aleksandrovič Tatarinov.
To nije bila obična javna zgrada. Bila je to građevina projektovana za Pozorište Moravske banovine, u vremenu kada je Niš želeo da dobije kulturni objekat dostojan velikog regionalnog centra. Kamen temeljac postavljen je 27. juna 1937. godine, a već posle godinu i po dana Niš je dobio impozantno moderno pozorište dimenzija 54 sa 34 metra.
Za grad koji je tada ubrzano menjao svoje lice, ova zgrada bila je više od arhitektonskog projekta. Bila je poruka da Niš ulazi u novo urbano i kulturno doba.
Ko je bio Vsevolod Tatarinov
Vsevolod Aleksandrovič Tatarinov rođen je 1900. godine u Rusiji. O njegovom ranom životu ne zna se mnogo, ali je poznato da je posle Oktobarske revolucije emigrirao i život nastavio u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Školovao se u Zagrebu, gde je pohađao Visoku tehničku školu, na odeljenju za arhitekte, a diplomirao je 1925. godine.
Posle školovanja preselio se u Niš, mada tačna godina njegovog dolaska nije poznata. U gradu je radio kao činovnik Tehničkog odeljenja Banovinske uprave. Bio je deo talasa ruske emigracije koji je između dva svetska rata ostavio snažan trag u arhitekturi, umetnosti, kulturi i javnom životu Srbije.
Tatarinov je bio oženjen Tatjanom, unukom generala i slikara Borisa Litvinova. Njihova ćerka Zinaida rođena je 28. novembra 1936. godine. U to vreme Tatarinov je imao 36 godina, što dodatno potvrđuje podatak da je rođen 1900. godine.
Njegova biografija deluje gotovo filmski: ruski emigrant, školovan u Zagrebu, nastanjen u Nišu, zaposlen u banovinskoj administraciji, projektant jedne od najvažnijih zgrada međuratnog Niša, da bi zatim tokom drugog svetskog rata emigrirao u Brazil
Ideja bana Marka Novakovića
Inicijativu za izgradnju nove zgrade pozorišta pokrenuo je ban Moravske banovine Marko Novaković. To je bio veliki kulturni i politički potez, jer je Niš trebalo da dobije reprezentativnu ustanovu za pozorišni život cele banovine.
Plac na kome je zgrada izgrađena poklonila je Niška opština. Simbolika je bila jaka: polaganje kamena temeljca 27. juna 1937. godine bilo je prvi čin obeležavanja 60 godina od oslobođenja Niša od Osmanlija.
Drugim rečima, nova pozorišna zgrada nije nastajala samo kao dom umetnosti. Ona je građena i kao spomenik modernizaciji grada, njegovom oslobođenju, razvoju i ambiciji da bude kulturno središte juga Srbije.
Projekat koji je tražio najbolje rešenje
Zanimljivo je da idejni projekat nije odmah ostao zatvoren u niškim okvirima. Prema dostupnim podacima, obišao je uglednije pozorišne kuće u Jugoslaviji kako bi se pribavila mišljenja vodećih pozorišnih stručnjaka i tehničara.
To pokazuje koliko se ozbiljno pristupilo izgradnji. Nije bilo dovoljno samo podići lepu zgradu. Trebalo je stvoriti funkcionalno pozorište, sa dobrom binom, akustikom, salom, foajeima, tehničkim prostorima i pristupima.
Prema istraživanju o Tatarinovu, inspiraciju za pozorište pronašao je u zgradama pozorišta u Cirihu i Lozani. Ta činjenica daje niškom pozorištu dodatnu evropsku dimenziju: ono nije bilo provincijska improvizacija, već deo savremenog arhitektonskog razmišljanja tog vremena.
Moderna na Sinđelićevom trgu
Zgrada Narodnog pozorišta projektovana je u duhu moderne. Njena osnova je nepravilna, dok je ulazna partija oblikovana u polukružnoj formi. Glavni ulaz okrenut je ka svečanom platou na proširenju trga prema današnjoj Voždovoj ulici.
Posebno prepoznatljiv detalj čine polukružno stepenište, balkon na spratu i četiri stuba koji nose ulaznu kompoziciju. Zgrada je povučena od prometne ulice, što joj omogućava da „diše” u prostoru i da se sagledava kao samostalna javna građevina.
Njena pozicija bila je dobro promišljena. Pristup je omogućen sa više strana: glavnom ulazu, sporednim bočnim ulazima, pomoćnim i tehničkim ulazima, kao i rampi sa zadnje strane. Čak ni kasnija izgradnja višespratnih objekata u okruženju nije ozbiljno narušila arhitektonsku vrednost pozorišta.
Sala, bina i brojevi koji govore
Narodno pozorište u Nišu imalo je salu u obliku amfiteatra. U parteru se nalazilo 390 sedišta, na spratu balkon sa 156 sedišta, kao i lože. Četiri lože sa po šest sedišta bile su na nivou bine, dve sa leve i dve sa desne strane, dok su dve bile na spratu.
Posebnu vrednost imala je velika pokretna bina dimenzija 14 sa 10 metara. Ispred nje se nalazilo udubljenje za orkestar, dok je iza glavne bine bila druga, tehnička bina. Iza nje je bila sala za kulise, sa direktnim izlazom na rampu.
Tehnološki projekat bine izradio je inženjer Velja Jovanović, tehnički šef Narodnog pozorišta u Beogradu. To pokazuje da je niško pozorište od početka zamišljeno kao ozbiljna scenska mašina, a ne samo kao reprezentativna fasada.
Otvaranje 1. januara 1939.
Zgrada Narodnog pozorišta svečano je otvorena 1. januara 1939. godine. Prva predstava bila je „Zidanje Ravanice” Milorada Šapčanina.
Otvaranju su prisustvovali tadašnji istaknuti predstavnici javnog života, među njima Dragiša Cvetković i predsednik niške opštine Dragutin Živković. Time je zgrada odmah dobila status jednog od ključnih kulturnih mesta u gradu.
Za Niš je to bio veliki događaj. Uoči Drugog svetskog rata, grad je dobio moderno pozorište, reprezentativnu javnu zgradu i arhitektonsko delo koje je nadživelo epohe, države i političke promene.
Dogradnje, rekonstrukcije i novi život zgrade
Posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, zgrada je dograđena u duhu osnovnog projekta. Radove je projektovao još jedan niški arhitekta ruskog porekla, Aleksandar Medvedev. Dogradnja se odnosila na tehnički blok.
Iznad postojećih garderoba u prizemlju, sa obe bočne strane pozorišta, dograđen je sprat sa prostorijama za odlaganje kostima. Nad prostorom zadnje bine uređeni su prostorija za probe, klub, čitaonica i slikarnica.
Godine 1967. rekonstruisana je sala, pod supervizijom profesora M. Belobrka i H. Kurtovića. Novi veliki radovi usledili su 2002. godine, kada su obnovljeni enterijer sale, bina, radne prostorije, fasada i krovni pokrivač. Godine 2007. izvedena su enterijerska i tehnološka poboljšanja.
Zgrada je, dakle, više puta menjana, popravljana i prilagođavana savremenim potrebama, ali je osnovna arhitektonska zamisao Tatarinova ostala prepoznatljiva.
Tatarinovljev trag u Nišu
Narodno pozorište nije jedini Tatarinovljev trag u Nišu. Njegovo ime dovodi se u vezu i sa zgradom na uglu Dušanove i Pop Lukine ulice, podignutom 1932. godine za Đoku Jovanovića, poznatog niškog ćurčiju. Autorstvo te zgrade nije potpuno razjašnjeno, ali se mogućnost da ju je projektovao Tatarinov ne odbacuje.
Pouzdanije se zna da je 1938. godine po njegovom projektu sagrađena Banovinska zgrada na Sinđelićevom trgu broj 1, u blizini današnjeg Filozofskog fakulteta. Godine 1939. pominje se i njegova zgrada u Ulici Svetozara Markovića broj 21, projektovana kao poslovno-stambeni objekat za niškog trgovca Svetozara Milojkovića.
Van Niša se kao značajan objekat pominje Dom trgovačke omladine u Kruševcu, sagrađen 1939. godine. Poslednja poznata vest o Tatarinovu potiče iz 1940. godine, kada se navodi da je organizovao početak izgradnje hotela „Dubrovnik” u Niškoj Banji, po projektu Aleksandra Medvedeva.
Arhitekta koji je nestao iz istorije
Početkom Drugog svetskog rata Tatarinovu se gubi svaki trag. Smatra se da je emigrirao tokom rata, a kao moguće zemlje njegovog kasnijeg života pominju se Sjedinjene Američke Države i Nemačka.
Ipak, ono što je ostavio u Nišu nije nestalo. Zgrada Narodnog pozorišta i danas stoji kao jedan od najvažnijih primera moderne javne arhitekture u gradu. Ona je dokaz da su Niš između dva svetska rata oblikovali ljudi različitih sudbina, porekla i kultura.
Među njima je Tatarinov posebno važan. Ruski emigrant o kome se zna malo, ali dovoljno da se razume veličina njegovog traga, projektovao je zgradu u kojoj se već više od osam decenija igraju predstave, čuvaju sećanja i oblikuje kulturni život Niša.
