S Tajlanda s ljubavlju: Tanny, srce restorana Thai by Thai
Pamtim da je bila topla majska subota kad sam ušetala u restoran. Premoreni od napornog dana i željni da se sklonimo od gužve koja je opsedala grad, odlučili smo da sednemo i prezalogajimo nešto. Nametalo se pitanje gde ćemo i šta bismo jeli.
Prolazili smo pored kružnog toka i, kako sam podigla glavu, videla sam ogromnu reklamu Thai by Thai. Uskliknula sam, to je taj prvi tajlandski restoran u gradu, već sam ga videla na Instagramu.
Budući da nije tip koji voli da eksperimentiše sa hranom, iznenadila sam se kada je predložio da ručamo baš tamo.
Gužva je bila prisutna, ali prijatna. Žamor ljudi, miris hrane od kog voda polazi na usta.
Budući da ranije nisam imala dodira sa tajlandskom kuhinjom, bila sam jako uzbuđena da isprobam nešto novo. Nisam se ni trunčicu pokajala. Ukusi su prosto plesali na nepcetu, dok sam usisavala u sebe staklaste nudle. Dovoljno sočno, ljuto i energično. Pomalo nevaljalo, ubrzava puls i magli ti se pred očima. Ostala sam oduševljena.
Žarko sam želela da upoznam osobu koja je zaslužna za umetnost na tanjiru. Pronašla sam je u ženi koja me je dočekala blistavim osmehom ispod guste crne kose.
Tanny. Srce restorana Thai by Thai. Tajlanđanka u Nišu, koja je postala Nišlijka i podelila sa gradom svoju ljubav prema hrani i otvorila mesto gde su svi dobrodošli.
Ovo je njena priča.
Hajde da krenemo od onog dela priče koji te je doveo u Niš. Kako se to dogodilo?
„Suprug i ja smo se upoznali u Sjedinjenim Državama. Živeli smo tamo devet godina. Sećam se, kada mi je rekao da je iz Srbije, zamolila sam ga da mi pokaže na karti gde je njegova zemlja i kada sam videla, meni je glavna asocijacija bila Jugoslavija. Tako sam je ja znala.“
Glas joj je nežan, dok se priseća.
„U Niš smo se preselili jer smo imali želju da stvorimo porodicu, a znali smo da će to što su njegovi roditelji blizu biti od pomoći za čuvanje našeg deteta, a mi ćemo moći da se skoncentrišemo na posao.“
U tom trenutku, konobar donosi naše kafe. Miris espresa me obuzima dok ih spušta na sto. Nasmejem mu se u znak zahvalnosti. Osoblje restorana prolazi pored nas sa osmesima, diskretno i prijateljski.
Atmosfera među njima je topla i prirodna, kao da ste u kući dobre domaćice, a ne u restoranu koji je pomalo egzotičan za lokalce.
Da li je ljubav prema hrani bila oduvek deo tvog života ili je to došlo kasnije?
„Od malena, rekla bih. Znate, na Tajlandu je običaj da roditelji ostavljaju decu sa babom i dedom, u provinciji, dok oni rade u prestonici. Uz njih sam i naučila neka osnovna jela, pored toga sam se izveštila u kuvanju pirinča.“
Zastaje na trenutak, kao da se seća mirisa kuće iz detinjstva.
„Međutim, shvatila sam koliko zapravo volim da kuvam tek kad sam se preselila u Sjedinjene Države. Zato što sam strašno volela da jedem tajlandsku hranu, koja je u restoranima bila preskupa. Plus, ne spremaju je onako da bude po mom ukusu. Zato sam i rešila da se kod kuće oprobam u kuvanju i to je postalo jedna od mojih omiljenih aktivnosti.“
Dok govori, vidi se ta tiha, ali postojana strast prema kuhinji, skoro pa opipljiva. Veština koja se rodila iz ljubavi.
Želim da se vratimo malo na detinjstvo. Pričaj mi o babi i dedi koji su bili začetnici tvoje ljubavi prema kuvanju. Koje ti je bilo omiljeno jelo, neka uspomena, neki miris, nešto što te i dalje seća na te dane?
„Zapravo je jako jednostavno. Omiljeno sećanje koje imam na svoju babu i dedu je kuvanje pirinča. Imali su poseban način pripreme lepljivog pirinča ili običnog, uvek na ćumuru. Založili bi vatru i ta aroma blago pregorenog pirinča je nešto što mi je ostalo upečatljivo i dan danas.“
Zastaje, pa se nasmeje, gotovo stidljivo.
„Toliko volim da jedem pirinač da pamtim kako sam mogla da ga jedem potpuno bez dodataka. Samo pirinač. I dalje pamtim taj miris iz ćumura. Morate probati pirinač pripremljen na ćumuru, potpuno drugačije iskustvo.“
Pričaj mi o sličnostima između dveju kultura, tajlandske i srpske.
„Iskreno, srpska i tajlandska kultura su vrlo slične. Kod Tajlanđana je česta pojava da deca i dalje žive sa roditeljima čak i posle navršenih osamnaest godina. Najviše poštovanja ukazujemo roditeljima. Za razliku od Sjedinjenih Država, naime, mi smo živeli u Virdžiniji i tamo je sasvim normalno da se deca odsele iz kuće sa punoletstvom. Dok je na Tajlandu jako važno voditi računa o roditeljima. Pomagati im sa troškovima kada ostare. Tako da bih rekla da je to jedna od sličnosti između naših kultura.“
Nasmeje se, pa doda s iskrenim iznenađenjem:
„Pogotovo u hrani. Nisam znala, kada sam prvi put probala srpsku hranu, da Evropljani jedu toliko začinjeno. Nišlije vole ljuto, što je jako dobro za naš restoran, jer je većina hrane sa našeg menija ljuta. Mislim, naše osoblje je uvek tu da ponudi i manje ljutu verziju hrane, međutim većina će uvek izabrati onu ljuću verziju jela. Čak i ja sad jedem manje ljuto.“
U tom momentu, njen sinčić proviri iza zida. Neodoljivo detence, pa prosto želim da znam.
Da li i tvoje dete voli ljuto?
„Pokušava, to svakako. Imam sliku da ti pokažem gde jede zelenu papriku. Želi da bude hrabar, hoće da se uklopi i u ovu kulturu, da se uklopi među ljude ovde, jer vidi i druge kako jedu ljuto, pa hoće i on da proba.“
Kako ti se činio Niš kad si prvi put došla?
„Ima više od deset godina kad sam prvi put došla u posetu ovom gradu. Moram da priznam da je utisak bio potpuno drugačiji od svega na šta sam ranije navikla. U Sjedinjenim Državama je bilo gužva i haotično, svi su govorili engleski. Ja ovde jezik nisam znala i svi su me gledali sa čuđenjem. Verovatno se pitali, šta radi ova Azijatkinja ovde.“
Zastaje i blago se nasmeje, pa nastavlja:
„Kad sam prvi put bila u kafani, svi su mislili, aha, ovo je neka Kineskinja u kafani. Morala sam da pojasnim da nisam Kineskinja, već da sam sa Tajlanda.“
Njen glas ne postaje gorak, ali se iskrenost oseća u svakoj reči.
„Dešavalo se da sam iskusila i rasizam. Uglavnom od dece, koja bi vikala ‘vratite se u svoju zemlju’, ili imitirala zvuk kineskog jezika, ili bi nam prilazila i rukama pravila kose oči. U tim prvim danima, to me je doticalo jako. Ali onda sam pomislila, možda nisu naučena šta nije u redu reći. Ali dobro.“
Slegne ramenima i nastavlja dalje.
„Na kraju sam zavolela Niš. Jako volim Niš. Niš je manji grad. Lepo je sresti na ulici poznate ljude, pozdraviti se sa njima. Ovdašnju hranu volim više nego bilo gde drugde u Srbiji. Hrana u Nišu je bolja nego u ostatku Srbije. Žao mi je, ali tako je.“
Šta ti je omiljeno od hrane?
„Sarma. Punjena paprika.“
Pogledam je uz osmeh. Znači kombinacija mesa i pirinča ti najbolje leži.
Nasmeje se od srca, kao da o tome nije uopšte razmišljala, i složi se sa mnom. Pretpostavljam da gde god da smo, najbliže srcu nam je ono što nas vezuje za domovinu.
Ima li neko jelo na vašem meniju koje vuče korene iz istorije tajlandske kuhinje?
„Naravno. To je pad tai. Tajlandska kuhinja je kombinacija indijske i kineske kuhinje. Mi takođe imamo kari. Zatim imamo i stir fry jelo, što je praktično deo kineske kuhinje. Pravimo ga na poznati način, uz soja sos, ostriga sos, isti sastojci kao u kineskoj kuhinji, s tom razlikom što koristimo drugačije začine. Dodajemo više sosa, što ga automatski razlikuje.“
„Naša vlada je davno rekla kako moramo imati nacionalno jelo, nešto različito od kineskih soseva. Tako je nastao pad tai. Pripremamo ga sa tamarind sosom. Tamarind je voćka koja jelu daje kiselkastu notu, tako da je pad tai slatko-kiselkastog ukusa. Služi se sa škampima, isključivo. Znači ne svinjetina niti piletina, već škampi. To je postalo naše nacionalno jelo i vrlo je popularno.“
Nastavlja s toplinom i sigurnošću osobe koja ne samo da zna recepte, već duboko poštuje tradiciju koju nose.
„Pored toga, imamo i tom jam čorbu. Tajlandska hrana je splet različitih ukusa. Može biti šarenolika, slankasta, ljutkasta, slatkasta i kiselkasta. Tom jam čorba je kiselo-ljutkasta čorba. Takođe dodajemo i kokosovo mleko, što je čini kremastom. Malo je začinim da bude ljuta, ali ne previše.“
Nasmeje se, pa doda:
„Ono što uvek preporučujemo kao specijalitet jeste pad ki mao. Na tajlandskom, ki mao znači pijanica. Zato na Tajlandu to jelo prave da bude baš ljuto, i onda ljudi imaju osećaj kao da su opijeni od toliko ljutog. Zato su ovi rezanci tako i nazvani, pad ki mao. Najviše ljudi vole kod nas da jedu baš to.“
Zatim se nagne napred i sa smeškom kaže:
„Ono što vama mogu da preporučim da probate jeste jelo od pirinča koje se zove pad ka prao. Neizostavni deo ovog jela jeste meso pripremljeno u stir fry tehnici sa ljutim čilijem i bosiljkom. Vrlo je ljuto, što ću vam kasnije i pripremiti.“
Pričaj mi o svom odrastanju. Budući da ti dete odrasta u Srbiji, vrati me na tvoj život i detinjstvo na Tajlandu. Kolike su razlike u odrastanju?
„Rekla bih, velike. Kao što sam ranije i spomenula, odrasla sam sa babom i dedom. Bilo je tužno što sam roditelje viđala dvaput godišnje. Tu su bili i rođaci, koji su takođe bili odvojeni od svojih roditelja. To je bilo normalno na Tajlandu. Prosto, roditelji su morali da rade, a deca bi ostajala sa babom i dedom.“
Zastaje i pogled joj na trenutak odluta.
„Bilo je teško jer su mi roditelji nedostajali, ali sam morala da imam razumevanja. Svaki put kad dođu… Oh, osećam da ću se rasplakati. Kad god bi morali da se vrate nazad na posao, ja bih pobegla.“
Glas joj tu puca. U očima joj vidim suze. U toj tihoj, potresnoj rečenici prepoznajem sebe. Verujem da će se mnogi pronaći. Oni koji su, iz nužde, bili odvojeni od roditelja u detinjstvu, znaju koliko to oblikuje čoveka. Jer roditelji samo žele da pruže bolji život, ali to ostavlja trag. I na detetu. I na njima.
Baba i deda postanu utočište. Vole te, brinu, grle. Ali ne mogu da zamene roditelje.
Ostajm preplavljena emocijama. Jer koliko god da smo različiti, po kulturi, jeziku, načinu života, neka iskustva su univerzalna. I duboko ljudska.
Tanny se izvinjava zbog emocija koje su je ophrvale. Ali jedino što sam mogla da joj kažem jeste: „Razumem.“
Rekla si da ste došli ovde da stvorite porodicu i evo ga tvoj sin, slika i prilika tvoja. Reci mi malo više o tom trenutku kada si postala majka. Kako je sve to izgledalo?
„Sin mi je rođen ovde u bolnici. U toku porođaja bilo je nekih komplikacija, izgubila sam dosta krvi. Bila sam na intenzivnoj nezi skoro mesec dana. Sina za sve to vreme nisam videla.“
Na trenutak zastaje. Glas joj je tih, ali jasan.
„Mnogo toga se dešavalo u periodu koji je usledio. Posete bolnici su bile naša svakodnevnica. Dijagnostikovan mi je Šihanov sindrom, kao posledica gubitka velike količine krvi tokom porođaja. Nažalost, zbog svih komplikacija, ne mogu više imati dece. Ali zahvalna sam Bogu što sam preživela i što mogu da gledam kako mi sin odrasta. Piću lekove svakog dana, do kraja života, ali ne mari. Tako smo moj sin i ja ovde.“
U tom trenutku, sinčić se pojavljuje. Tanny ga, na čistom srpskom, zove: „Ljubavi.“ I on nam prilazi.
Povezanost majke i sina, i ta čista, tiha ljubav, raznežuju me.
Tanny kaže ponosno, sa blagim osmehom:
„Preživela sam.“
I evo nas ovde. Ostvarila si san, otvorila prvi tajlandski restoran u Nišu. Veliku ljubav prema kuvanju prenosiš dalje. Kako se osećaš kad pomisliš na to?
„Ponosna sam. Ponosna sam na sebe, na svoju porodicu, na našeg poslovnog partnera koji nam je pomogao u svemu ovome. Dugo sam želela da otvorim tajlandski restoran. Kuvanje je ono što volim. Volim tajlandsku hranu. Prosto sam želela da i drugi mogu da ukuse lepote tajlandske kuhinje.“
Zastaje na trenutak, a oči joj se blago zacakle.
„Znate, ono što služimo ovde, to je ono što pripremam i kod kuće. Svaki recept je moj, svaki ukus nosi nešto iz mog detinjstva. Sva moja osećanja i celo moje srce utkano je u pripremu jela. Možda ne vole svi moju hranu, ali većina voli. I to je dovoljno.“
Nasmeje se, mirno, s nekom dubokom zahvalnošću.
„Srećna sam. I srećna sam što sam naišla na topao prijem kod ljudi.“
Provela sam sa Tanny par sati toga dana i njena priča je ostavila jak utisak na mene. Život je nepredvidiv i magičan u svim aspektima. Privuklo me je njeno kulinarsko umeće, a kroz hranu sam upoznala i ženu. Ženu koja je prošla kroz mnogo toga, ali i dalje čvrsto stoji na nogama. I pritom izgleda neverovatno.
Često se postavlja ono pitanje, da li žene mogu sve? Apsolutno. Tanny je primer majke, supruge, poslovne žene, žene koja je od strasti prema kuvanju stvorila mesto gde se drugi ljudi osećaju prihvaćeno.
Koliko sam čula od njenih zaposlenih, nije retkost da Tanny priđe gostima da pita kakva je hrana, da li je sve kako treba. To joj daje na ljudskosti, i nimalo me ne čudi što je za kratko vreme restoran postao jako popularan.
Uživala sam u kafi, hrani i divnom razgovoru sa nekim ko je stvorio dom — tako daleko od kuće. I to mi vraća nadu.
Da li si gledala treću sezonu Belog lotusa?
„Naravno da jesam. Dopala mi se. Podsetila me je na Tajland, na kuću. Zapravo, Lisa i ja smo iz iste provincije“, kaže uz osmeh.
Ako već niste, svratite u Thai by Thai, da okusite ukuse tradicionalne tajlandske kuhinje. Verujem da ćete usput upoznati i dragu Tanny.
Neda Njamculović
Neda Njamculović
