Nedavno mi je prijatelj skrenuo pažnju na događaj u Centrali Hub – premijeru dokumentarnog filma „Scena bez prostora“, prvog zajedničkog ostvarenja Rebeke i Roberta. Zaintrigirana idejom da je jedan mladi par spojio kreativnu energiju i ljubav prema alternativnoj kulturi u nešto toliko plodonosno, poželela sam da saznam više o samom procesu snimanja ovog dokumentarca. Rebeka – devojka sa širokim osmehom i nesvakidašnjim životnim putem – rado je pristala da mi približi svet koji je drugačiji od onog na koji sam navikla, ali svakako vredan pažnje i daljeg otkrivanja. Evo šta je Rebeka rekla za naš portal.
Tvoja priča je pomalo nesvakidašnja za ovaj kraj. Reci nam nešto više o sebi i svom životnom putu koji te je doveo do ovog momenta?
Definitivno sam imala malo nesvakidašnji put da dođem do Niša. Rođena sam u Njujorku, ali roditelji su mi iz Hrvatske. Nakon osnovnih studija, preselila sam se u Hrvatsku, gde sam upoznala mog partnera, koji je Nišlija. Živjeli smo kratko u Zagrebu, ali zbog njegovog posla se on morao vratiti u Niš, pa sam ja odlučila se preseliti s njim.
Zapravo jedan od njegovih argumenata zašto se isplati preseliti u Niš je bio baš taj prostor AKC Fuzz, zato jer nam je on predstavljao mogućnost ne samo da slušamo muziku koju volimo nego da i sami sudjelujemo u stvaranju kulture koje želimo videti oko nas. Fuzz je bio ključan prostor u mom boravku u Nišu, pa kad smo primili vest da se zatvara, morali smo nekako obiležiti to mesto.
Divno je znati da ste, osim što ste par u životu, pronašli i zajednički umetnički jezik. Kako je izgledao taj spoj kreative i zajedničkog života?
Mene i Roberta je zapravo spojila ta kreativna energija i od početka naše veze smo imali želju da radimo neke umetničke projekte zajedno. Ovo nam je prva kolaboracija gde smo baš sve radili zajedno, ali nije to jedini način kako sarađivamo. Jedan drugome dajemo radove na pregled i uređivanje, i mogu reći da to što smo u vezi ne znači da štedimo na kritikama.
Oboje smo kreativni ljudi, ali u različitim oblastima. Robert je primarno bio muzičar, dok sam ja više piskinja. Film nam je došao nekako kao zajednički jezik.
Odrasla si u Njujorku, gradu koji je oblikovao mnoge umetničke pokrete. Koji delovi te kulture nosiš sa sobom kroz život?
Ovim putem možda mogu saopštiti da moj život u Njujorku je zapravo bio puno dosadniji nego što ljudi misle. Dobar dio tog kulturnog života je meni bilo nedostupno dok sam odrastala kao tinejdžerka u jednom perifernom naselju, zbog udaljenosti od grada, nejednake distribucije kulture unutar grada, nedostupnost prostora mladim ljudima (mnogi prostori zbog američkih zakona o alkoholu ne smeju dozvoliti klincima mlađim od 21 godinu da uđu, a o mlađima od 18 da i ne pričamo). Takođe, džentrifikacija je uništila većina kultnih prostora u gradu prije nego sam ja stigla do njih, i neverovatna skupoća života u tom gradu, što je zapravo jedna od stvari što je mene oteralo od rodnoga kraja, je napravila situaciju da neki prostor poput AKC Fuzza bi teško tamo opstao. Pričajući sa roditeljima mojih prijatelja koji su bili aktivni u pankerskoj sceni je ponekad uzrokovalo osećaj kao da sam propustila zadnji voz. Možda je to glavna stvar što bi htela preneti ljudima – ako neki grad poput Njujorka može izgubiti ne celu scenu, ali važan deo nje, zbog pritiska tržišta, to bi trebalo služiti kao nekakvo upozorenje.
No, ne želim mračiti previše. Svakako nosim šarenost te kulture iz Njujorka kroz život. Kao dete imala sam pristup vrhunskim muzejima, časopisima, knjižnicama, i bioskopima, što je teško ponoviti u drugim gradovima. Takođe taj suživot sa puno različitim ljudima iz svih delova sveta te nauči kako da ceniš raznolikost i sarađuješ sa različitim ljudima, što je nešto što želim prikazivati i u svom umetničkom stvaralaštvu.
Kada si prvi put kročila u prostor FUZZ-a, da li si odmah znala da se tamo dešava nešto što se mora sačuvati?
Prvi put sam kročila u prostor FUZZ-a 17. februar 2023. godine na koncert Kraljevskog Apartmana, dok sam samo dolazila u Niš u poset dečku a ne još živela ovde. Međutim, čula sam mnogo o tom prostoru i pre toga zato jer je moj partner svirao tamo više puta sa svojim bendom, Carpinus. Odmah sam videla da taj prostor, koji je uspeo oživeti napuštenu industrijsku zonu, treba sačuvati.
Kako se rodila ideja da napravite film o AKC Fuzz-u – šta je bio glavni pokretač?
Zapravo, inicijalna ideja je bila da napravimo film ne samo o AKC Fuzz-u nego o niškoj alternativnoj sceni općenito, uključujući i druge prostore, prostore za probu, publikacije, i slično. Hteli smo prikazati da ta scena još živi i da se ljudi još uvek trude očuvati alternativnu kulturu u Nišu, jer često se o alternativnoj kulturi u Nišu priča samo u duhu prošlosti. Kada smo saznali da se Fuzz zatvara, promenili smo koncept filma da se fokusira samo na taj prostor.
Postoji li jedno veče, jedan koncert, jedna tišina – nešto iz FUZZ-a što ti se urezalo kao srce tog prostora?
Moje najdraže sećanje na FUZZ je Into the Pit Fest, underground hardcore punk fest koji je organizovao jedan od govornika u filmu, Filip Ćafi Avramović. Dobar deo snimka iz prostora koje se pojavljuju u filmu zapravo dolaze iz tog festivala. Meni je ta veče ostala u pamćenje jer je pokazalo pravo srce Fuzz-a, a to su ljudi koji su tamo boravili. Klub je bio prepun, i došli su ljudi iz raznih generacija, subkultura, žanrova unutar rok scene da čuju muziku i podrže inicijativu. Stvorila se takva neka zajednica oko Fuzza da smo ja i Robert uvek znali da čak i ako ne pravimo dogovor ni s kim, nećemo sami završiti na svirku. Ili ćemo sresti nekog prijatelja tamo ili sklopiti nova prijateljstva kad jedan drugome pohvalimo metal majicu ili započnemo priču oko najdražeg benda. Zapravo jednog od svojih drugova sa faksa sam upoznala baš na Into the Pit Fest.
Kako je tekao proces snimanja – od ideje do poslednjeg kadra? Gde je bilo najteže, a gde najlepše?
Proces snimanja je zbog neizvesnosti oko same sudbine Fuzz-a morao biti ubrzan. Znali smo da smo hteli spojiti muzičku kulturu i vizuale napuštenog industrijskog prostora u filmu, te smo kadrove snimali s tom vizijom na umu. Pošto smo većina kadrova snimali negde vani, da li u tuđem studiju, kafiću, industrijskoj hali, ili samom Fuzz-u, umesto u sopstvenom studiju, to je značilo da nismo imali sto posto kontrole oko svih uslova poput buke i svetla što nam malo otežavalo posao, ali smo dobili autentične kadrove života niške alternative, pa je vredilo truda.
Kada stvarate zajedno, kako izgleda vaša dinamika? Ko gura emociju, ko balansira formu, a ko zna kada je film “završen”?
Sve kreće detaljnim razgovorom. Zapravo često pričamo o neke potencialne zajedničke projekte i poduhvati, pa dobar deo posla razrađivanje koncepta i kako želimo da film izgleda je bio zavržen pre nego smo uopšte krenuli ozbiljno se baviti filmom. Neke poslove podelimo. Zbog manjka vremena, Robert je ovaj put preuzeo sav posao snimanja zato jer on ima više iskustva iza kamere. Ja sam preuzela pripreme za snimanje i spremanje pitanja za razgovore. Film nije imao klasičan scenarij, ali svejedno se mora napraviti nekakva struktura razgovora pre nego upališ kameru da bi sve imalo smisla.
Montažu smo radili zajedno, a tu se možda videla razlika u našim umetničkim pozadinama. Ja sam malo više imala sluha za tok priče kroz filma, koji razgovori idu gde, dok Robert je balansirao zvuk i kadrove. Oboje smo perfekcionisti po prirodi, pa je bilo teško i meni i njemu reći kada je film “završen,” uvek smo hteli još nešto petljati. Robert je možda veći perfekcionista od mene, pa onog trena kada je rekao da je ovo najbolji film što možemo napraviti mi u ovom trenu, znala sam da smo gotovi.
Ima li neka scena u filmu koju si ti predložila – a on je video drugačije – i obrnuto? Kako pronalazite zajednički jezik kada vas umetnost odvede na suprotne strane?
Ne sećam se da li smo imali takve situacije. Možda su bile neke situacije gde je jedan od nas bio pesimističan oko nekog kadra, ali je druga osoba predložila kreativno rešenje u montaži koja je spasila stvar. Čak i kada smo imali različita mišljenja obično smo se složili nakon kratkog razgovora. Verovatno je to jer smo glavne razgovore vodili pre početak samog snimanja. Znali smo odprilike kako želimo da izgleda film na kraju, pa onda sitnije odluke na putu do toga postanu lakše.
Kakav je bio osećaj kada ste prvi put prikazali film pred publikom?
Osećaj kada sam prvi put videla naš film na velikom platnu je bio neverovatan. Jako sam bila ponosna na nas da smo uspeli snimiti film. Pre prikazivanja sam se šalila da ne želim nikad više odgledati taj film, jer bezbroj puta smo ga odgledali dok smo montirali, ali sad sam ponosna svaki put kada ga pogledam. Pogotovo je bio super osećaj tokom prvog prikazivanje filma jer su bili dosta ljudi koji su se pojavljivali u filmu te bilo mi zanimljivo gledati njihove reakcije.
FUZZ kao prostor više ne postoji. Ali da li veruješ da energija tog mesta može da nastavi da živi kroz druge ljude, druge zidove, druge glasove?
Koliko god sam ponosna na naš film, žao mi je da njegovo postojanje je nastalo samo kroz gašenje FUZZa. Naravno da energija alternativne scene nastavlja živjeti. Svi možemo pomoći da ta energija zaživi tako što podržimo inicijative i događaji kada ih organizuju naše kolege. Jedan od govornika u filmu, Ćafi, pušta muziku ovih dana u Nišu i u Pirotu. Ekipa iza AKC Fuzza organizuje dve letnje svirke u Banovini, Letu Štuke 31.05. I Nipplepeople 13.06. Ovo su samo nekoliko primera.
Međutim, svakako će biti teže održati energiju alternativne kulture bez prostora poput FUZZ. Za scenu je ključno imati jedno mesto gde se svi mogu okupiti. Tako se otkrije scena ako nisi njen poznavalac još, umesto da moraš pretražiti događaje, poznate ličnosti i slično da bi pronašao gde se izlazi. Takođe, više ne postoji mesto poput Fuzz-a koje je pristupačno mladim, manje poznatim bendovima za svirke. Trude se ljudi održati energiju prostora, ali bez samog prostora, scena se teže prenosi na neke nove ljude i neku novu generaciju. Nadam se da neće Niš dugo biti bez pravog alternativnog kulturnog centra. Postoje klubovi koji imaju rok svirke, ali nije to ista stvar.
Na kraju – šta bi poručila onima koji tek ulaze u umetnost, koji pokušavaju da pronađu svoj prostor, svoju scenu, svoj glas?
Poručila bi svima koji žele ući u umetnost da ne čekaju. To je glavna lekcija koju sam naučila od kad živim u Nišu i od kad sam s Robertom. Oduvek sam volila umetnost, ali sam mislila da je to nešto što prave drugi, da ja nisam dovoljno sposobna, dovoljno snalažljiva, da ne znam dovoljno…Ali najbolji način da nešto naučiš je da probaš.
To mi je nekako najbolja pouka i od samog FUZZ-a. To je meni bio najzanimljiviji aspekt tog prostora. Svirke sam pratila i u drugim gradovima, ali samo u FUZZ sam vidjela taj DIY duh, gde su svi bili dobrodošli da predlože ideju, da budu predgrupa sa svojim bendom, da pokušaju postaviti neku izložbu. Možda nećeš odmah prodati 500 karata ili imati više od 10 osoba u publici, ali umetnost se uči samo kroz praksu.
Neda Njamculović
Neda Njamculović