Odvela sam momka na projekciju filma Grešnici – i evo kako je prošlo

Upoznala sam se sa radom Rajana Kuglera prvenstveno preko Crnog Pantera. Kao
večiti zaljubljenik u stripove, njegov pristup mi je otvorio jedan sasvim novi svet. Kugler,
za mene, nije samo reditelj – on je vizionar koji uspeva da prenese emotivnu dubinu na
velike franšize, ali i na intimne priče.

Veza između njega i Majkla B. Džordana podsetila me je na legendarne tandeme
reditelja i njihovih miljenika – Hičkoka i Džimija Stjuarta, ili Skorsezea i Dikaprija, pa čak
i na savremeniju saradnju Tarantina i Dikaprija. Kada takva povezanost postoji, rezultat
su filmovi koji ostaju sa vama dugo nakon gledanja. Pogledavši trejler za Sinners, nisam
uspela da pohvatam sve detalje radnje, ali premisa me je odmah zaintrigirala.

Vampiri. Ta večita opsesija Holivuda. Od Drakule, preko Nosferatua, pa sve do Edvarda
iz Sumraka – ovi likovi nikada nisu prestali da intrigiraju ljude. Možete napraviti dobar
film o vampirima. Možete napraviti i loš film o vampirima (naravno da ovde mislim na
Drakulu 2000). A možete, poput legendarnog Rodrigeza, mešati žanrove i stvoriti opaki,
kultni film poput Od sumraka do svitanja, u kojem nas je pored vampira upoznao i sa
Tarantinovim fetišem za stopala.

Kugler je otišao korak dalje. Više od običnog horora, više od žanrovske igre.

Uzeo je bogatu i duboko tužnu istoriju američkog Juga, pomešao je sa gangsterskim
motivima, hororom i muzičkim spektaklom, i stvorio film koji je toliko eklektičan i slojevit,
da jednostavno ne može da ostavi nikoga ravnodušnim. Zato sam odlučila da na
Grešnike povedem svog momka, koji nije znao da se radi o filmu o vampirima. I onda
sam, pored filma, mogla da uživam gledajući njegovo iznenađenje kako se razvija,
scena po scena.

Premisa filma Grešnici – krv, pamuk i vampiri

U središtu filma Grešnici stoji snažna i provokativna premisa: dva ozloglašena brata
blizanca, Smuk i Stak, vraćaju se u svoj rodni Misisipi, ostavljajući iza sebe krvavi trag u

Čikagu i rastanak sa Al Kaponeom. U vremenu kada je prohibicija u punom jeku, a
američki Jug još uvek pritisnut teškim nasleđem ropstva i segregacije, oni dolaze sa
jednom idejom – da stvore prostor za crnačku zajednicu, mesto muzike, okupljanja i
slobode. "Od nas za nas."

Kupovina lokalne pilane od bivšeg člana Kju Kluks Klana unosi prvu dozu napetosti. Lik
koji im prodaje zemlju ubeđuje ih da Klan više ne postoji, ali njih dvojica, dobro naučeni
ko je neprijatelj, obećavaju da će upucati svakog ko se usudi da kroči na njihov posed.
Ova sekvenca nije samo uvod u priču, već duboko simbolično otvaranje – istorijske
nepravde, rasna netrpeljivost i lično dostojanstvo kao linije fronta u svetu gde se granice
između stvarnog i natprirodnog tek nazire.

Vizuelna i emocionalna snaga filma

Kugler koristi melanholičnu sinematografiju da prikaže široka, beskrajna polja pamuka,
sa ljudima pognutih leđa, crnaca koji rade bez iluzije o slobodi. Ovaj motiv evocira
najmračnije poglavlje američke istorije – ropstvo i njegovu senku, koja se ne briše ni
decenijama nakon formalne emancipacije.

Ako imalo poznajete ovaj period, znaćete koliko su ovi prizori osetljivi, koliko su duboko
urezani u kolektivno pamćenje afroameričkog naroda. Kugler, međutim, ne upada u
zamku patetike. On prikazuje ovu realnost sa tolikom umetničkom posvećenošću, da je
gotovo nemoguće ostati ravnodušan. Svaki kadar, svaka igra svetla i senke, zvuk vetra
preko pamuka – sve to stvara osećaj kao da gledate istoriju kako diše, ali i kako se
transformiše u nešto novo, nešto zlokobno i mistično.
Ideja blizanaca je bila da stvore mesto slobode, bircuz gde će njihova zajednica biti
svoja, bez straha i podele. Bircuz bi bio mesto bluza, sa dobrom hranom, dobrim pićem
i mesto gde se zaboravlja svakodevna teskoba. To bi bilo mesto utočišta, u svetu gde
su crnci i pored slobode bili duboko potlačeni. Braća provode celi dan okupljajući ljude
koji bi im pomogli da otvore lokal.

Temelj Grešnika nalazimo u liku Semija, Crkvenjaka koji je rođak blizanaca i koji ima
veliku ljubav, a i talenat za bluz. U njih gleda kao idole, koji su otišli u rajski Čikago, gde
nema rasne podele i stvorili ime za sebe, sad se vraćaju kao pobednici, da otvore

mesto u kome će se zajednica osetiti slobodnom. Ono što Semi ne zna, a što njegov
otac, propovenik predviđa da svojom muzikom može prizvati i samog đavola.

Bluz kao magija i prokletstvo

Bluz, sam po sebi, jeste magija. Magija iznikla iz patnje, iz duhovne čežnje naroda koji
nikada nije bio slobodan. Klarksdejl, Misisipi – često nazivano kolevkom bluza – veruje
da je upravo tu rođen ovaj zvuk, ali i da je tu, na obližnjoj raskrsnici, Robert Džonson
prodao svoju dušu đavolu u zamenu za neprevaziđen muzički dar.

Kugler se ovde briljantno igra nijansama: mit i istorija, vera i iskušenje, dobro i zlo – sve
se prepliće sa preciznošću umetnika koji zna šta znači kad pesma prelazi granice.

Ali Grešnici nisu priča o čoveku koji svesno prodaje dušu. Ne. Na samom početku, glas
naratora nas uvodi u svet u kojem postoje muzičari koji mogu da izleče zajednicu, ali
čije pesme mogu da privuku zlo. Ne zato što je muzika zla, već zato što dobrota koju
emituje, otvara vrata i onima koji žele da je iskoriste.

Semijeva muzika privlači I glavnog zlikovca priče, vampire Remika.
Remik je više od klasičnog zlikovca. On je vampir, ali i manipulator, esteta zla, koji se ne
zadovoljava samo krvlju. On želi duše, priče, melodije. On želi da prisvoji muziku i kroz
nju – duhovnu baštinu naroda koji je stvorio bluz. Njegova vizija zajedništva, naizgled
obojena ljubavlju, u stvari je maska za potčinjavanje, za prisvajanje onoga što mu ne
pripada.

Sud mog momka – i malo Rodrigeza

Film ga je strašno podsećao na Rodrigezov kultni Od sumraka do svitanja. I nije bio
daleko – mešanje žanrova, priča o dvojici braće, vampirski krvavi pir… sve to odzvanja i
u Kuglerovoj verziji. "Fali samo još Selma Hajek," rekao je kroz osmeh. I da, uz svo
poštovanje prema Selmi i njenom nezaboravnom nastupu, Grešnici imaju svoj ritam,
svoju strast.

Ženske likove ne treba zaobići. Nisu tu samo da budu dekor. Kugler je dao ženama
prostora – i snage. One nisu kliše, nisu trofeji. One nose deo težine ovog sveta, deo
borbe, deo greha. I možda mi baš to najviše prija – što nisu sklonjene u stranu, već su
tu, opasne, svoje, i ne beže ni od tame, ni od svetla.

Ali, to je zapravo suština. Izaći iz tih potrošenih šablona, iz večitih nastavaka, rimejkova,
varijacija na istu priču. Dajte nam nešto novo. Žedni smo.
I hvala ti, Kuglero – utažio si nam žeđ, bar za sada.