Lična dilema: Betmen vs Supermen
Nikada nisam bila obožavalac Supermena. Razumem čitavu poentu: dobronamerni vanzemaljac koji, spletom kosmičkih okolnosti, pada na Zemlju i postaje najmoćniji superheroj. U teoriji to sve ima smisla. Ali u praksi, meni nikada nije „pilo vodu“.
Između Supermena i Betmena, izbor je za mene oduvek bio jasan. Betmen ima tamu, harizmu, ožiljke sa traumom iz detinjstva. Ima težinu. Možemo da se povežemo s njim. Odrasla sam uz Bartonovog Betmena. Za mene je Majkl Kiton otelotvorenje Betmena. Bio mi je i simpatija iz detinjstva. Kasnije se pojavio i šljokičavi Robert Patinson, i priznajem, bio mi je iznenađujuće dobar. A o Bejlu i da ne govorimo. To je već viši nivo. Zna se ko zauzima tron.
Harizma ili refleksija vlastitih želja?
I da, kad kažem harizma, ne mislim nužno na onu duboku, životnu privlačnost. Možda je ta „harizma“ zapravo ogromna kuća, previše novca i onaj divni, lojalni Alfred koji sve drži pod kontrolom. Možda smo sve mi, u nekoj meri, pomalo površne. I to je u redu.
Ali, za razliku od Supermena, ja nisam vanzemaljac i jesam pogledala više varijacija na temu Čoveka od čelika. Gledala sam i Henrija Kavila. Priznajem, bilo mi je gledljivo, ali uz malo veći napor. Kavil mi deluje kao nedopadljiva masa mišića sa blještavim osmehom. Ne kažem da nije lep. Samo… hladan. Kao da je izašao iz reklame za pastu za zube, a ne iz kuće Kentovih u Kanzasu.
Marvel-pauza i Džejms Gan kao okidač promene
Naravno, svako ima pravo na svoj ukus. Moj ukus više naginje ka Marvelu. Do koske. Istina, trenutno smo na pauzi, kako bi rekao Ros, jer čekam da vidim da li će nova Fantastična četvorka biti gledljiva. Ipak, priznajem da sam se iskreno nasmejala kada je DC odlučio da celokupan filmski univerzum stavi u ruke Džejmsa Gana. Čovek ne samo da je okrenuo novi list, nego je uzeo i ceo novi blok. Sve što je do tada snimljeno, sve poznate glumce i pokušaje, nestalo je u gomili neprijatnih Instagram objava. Kavil? Nema ga. Gal Gadot? Takođe. Aflek? Kao da nikad nije ni bio Betmen.
Prvi utisak: Da li je novi Supermen zaista… privlačan?
I onda, novi trejler. Novi Supermen. I nešto mi se učinilo. Da li je moguće da je ovaj novi Supermen zapravo… privlačan? Zapanjujuće privlačan?
Zato sam, vrlo rado, pošla u bioskop sa svojim previše entuzijastičnim momkom. Glumila sam kul devojku, partnerku spremnu na filmski kompromis. Istina je, naravno, da sam samo želela da šmekam novog S-mena. Ili možda, bolje reći, Seksi-mena.
Šokantni preokret: Zaspala sam usred filma
I tu dolazimo do šokantnog preokreta. Zaspala sam u bioskopu.
Samo na nekoliko minuta, ali dovoljno da propustim, prema rečima mog dečka, ključnu sekvencu borbe između Supermena i, kako je rekao, boravijskog čekića. Grdno sam ga razočarala.
Početak je bio obećavajući
A sve je, iskreno, počelo sasvim obećavajuće. Supermen i Kripto, njegov neposlušni pas, za kog sam pročitala da je rađen po uzoru na rediteljevog pravog psa, samo prebojen u postprodukciji. Kao i sam Gan, dodala bih. I Lois i Klark su bili harizmatični, što je osveženje. Bilo je i čudovišta, letećih scena, pokušaja da se uhvati emocija. Pa ipak, negde na pola puta, između treće šale i pete eksplozije, moje oči su se sklopile.
Vizuelno raskošan, emocionalno pristupačan
Vizuelno, film je impresivan. Sve što se očekuje od superherojske epopeje tu je. Boje, svetla, brzina, pokreti, specijalni efekti. Novi Supermen ima više šarma u svom razbarušenom čuperku nego što su njegovi prethodnici imali u čitavim filmovima. Nije samo stvar u izgledu, iako mu se teško može šta zameriti. Ima neku toplinu, neku suptilnu harizmu koja ne dolazi iz forsiranih pojava, već iz nečeg tišeg, prisnijeg. Njegova prisutnost na ekranu deluje prirodno, nenametljivo, a opet dovoljno upečatljivo da te drži budnim (osim mene, naravno).
Lois: Pametna, britka i ravnopravna
Lois je, takođe, osveženje. Duhovita je, britka, ne iritira, ne posmatra Supermena kao božanstvo, već kao ravnopravnog saputnika. Njih dvoje zajedno konačno deluju kao tim. Hemija između njih postoji i deluje prirodno, bez forsiranja.
Scena u kojoj mu kaže: „Klark, znanje je vredno mnogo žrtvovanja, ali čitanje tvog članka nije jedno od njih“ — ma, sestro, baci pet, došlo mi je da kažem naglas u sali. A opet, nekako s tremom, jer zamišljam kako bi neka Lois i meni mogla da saspe isto u lice. Mogu da razumem obe strane. I to mi se dopada. Sviđa mi se ova verzija Lois. Ima dušu, stav i taj precizno odmeren prezir koji zna da bocne, ali nije zloban.
Ganov rolerkoster sa srcem
Ganov stil ostaje ono što jeste: eksplozivan, svetlucav i energičan. Meni lično ponekad previše, ali priznajem da funkcioniše u ovom kontekstu. Filmovi mu deluju kao ogromni rolerkoster, prepun buke i pokreta, ali u tom kontrolisanom haosu ima i srca, i nežnosti. Njegov Supermen, iako ludo stilizovan, ima u sebi neku dozu mekoće, što ga čini gledljivijim i prijemčivijim nego ranije.
Rečenica koja nosi snagu: šta znači biti čovek?
I toliko želi da bude čovek, kao što i sam kaže:
„Isto sam toliko čovek kao i bilo ko drugi. Volim, bojim se. Budim se svakog jutra i, iako ne znam šta da radim, stavim jednu nogu ispred druge i pokušavam da donesem najbolje odluke koje mogu. Praviti greške mi se stalno dešava, ali to je biti čovek. I to je moja najveća snaga.“
U toj rečenici sam osetila više snage nego u svim udarcima, borbama ili laserskim zracima što su mu izlazili iz očiju. Ne verujem da je Leks Lutor, kog je Nikolas Holt genijalno odigrao, to razumeo u svoj toj maničnoj opsednutosti Supermenom.
Supermen samo pokušava da bude dobar, uprkos svemu. Primiće dosta udaraca u ovom filmu, ali iz njih izlazi jači, zahvaljujući žutom Suncu, naravno, ali i podršci sjajne ekipe koja stoji uz njega.
Sve to, uz muziku koja puni salu dobrom energijom i tera te da mrdaš ramenima u ritmu muzike, čak i dok sediš u mraku bioskopske sale. Supermen je, na svoj način, i malo punk rock.
A Džejms Gan je možda i obožavalac srpskog jezika. Ili bar zna kako da nas natera da izađemo iz sale sa osmehom. Skoknite do bioskopa. Ako ništa drugo, bar ćete imati o čemu da raspravljate posle filma.
Neda Njamculović
Neda Njamculović
