Major Dragutin Gavrilović ostao je upamćen kao jedan od simbola herojske odbrane Beograda 1915. godine. U trenutku kada je njegova jedinica bila poslednja rezerva u odbrani prestonice, izgovorio je govor koji se i danas pamti kao jedna od najpotresnijih poruka srpske vojne istorije. Njegove reči nisu bile obična komanda. Bile su oproštaj, zavet i poziv da se obraz Beograda sačuva i onda kada je cena bila najviša.
Rođen u Čačku, maja 1882. godine, Gavrilović je kroz vojnu službu prošao put od pitomca Vojne akademije do oficira čije ime stoji uz jednu od najdramatičnijih epizoda Prvog svetskog rata. U oktobru 1915. njegov bataljon bio je poslednja rezerva u odbrani Beograda. Upravo tada nastaje govor zbog kog će njegovo ime ući u kolektivno pamćenje Srbije.
Ko je bio major Dragutin Gavrilović?
Dragutin P. Gavrilović rođen je u Čačku, maja 1882. godine, a preminuo je u Beogradu, jula 1945. godine. Posle završenog šestog razreda primljen je u Vojnu akademiju u Nišu. Njegovo 32. odeljenje posebno se istaklo u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje. Ukazom kralja Aleksandra Obrenovića dobio je čin potporučnika kao 109. od 192 pitomca.
U Balkanskim ratovima, kao kapetan, komandovao je četom u 10. pešadijskom puku Šumadijske divizije I poziva. U Prvi svetski rat ušao je kao major. Bio je komandant bataljona u 10. kadrovskom i 12. pešadijskom puku.
Dva puta je ranjen. Prvi put 1914. godine na Konatici, a drugi put na Dunavskom pristaništu oktobra 1915. godine, kada je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda.
Šta se dogodilo u odbrani Beograda 1915?
Odbrana Beograda 1915. godine bila je trenutak u kome se vojnička dužnost pretvorila u moralni zavet. Gavrilović i njegovi saborci nisu želeli da se prestonica preda bez borbe. Materijal beleži da su nudili svoje živote za otadžbinu i da su želeli da srpskoj vojsci i narodu omoguće siguran život.
U takvom trenutku major Dragutin Gavrilović obraća se svojim vojnicima. Njegove reči, izgovorene pred juriš, ostale su snažne jer u njima nema prazne patetike. Ima samo svesti da je jedinica žrtvovana i da pred njom više nije običan vojni zadatak.
„Junaci, tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.”
U tim rečima sabijena je čitava drama Beograda 1915. godine. Nije se govorilo o pobedi kao sigurnom ishodu. Govorilo se o časti, o prestonici i o dužnosti da se neprijatelj zaustavi makar na kratko, makar po najvišoj ceni.
Ai Rekonstrukcija
Major Dragutin Gavrilović ukratko
Ime: Dragutin P. Gavrilović
Jedinice: 10. kadrovski i 12. pešadijski puk
Posebno upamćen po: govoru pred juriš u odbrani Beograda 1915.
Ranjavanja: 1914. na Konatici i oktobra 1915. na Dunavskom pristaništu
Kasniji čin: potpukovnik, zatim pukovnik
Porodica: supruga Darinka, sin Dragoš i ćerke Milica, Ljubica, Danica i Emilija
Govor koji je ušao u istoriju
Najpoznatiji deo Gavrilovićevog govora počinje obraćanjem vojnicima kao junacima. To nije bila retorička figura. To je bio trenutak u kome je komandant pred svojim ljudima izgovorio ono što je malo ko mogao da kaže tako mirno i strašno.
„Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine.”
Ova rečenica je razlog zbog kog je govor majora Dragutina Gavrilovića ostao toliko snažan. Vojnici nisu bili zavaravani. Nisu im nuđena laka obećanja. Rečeno im je da je njihov puk već žrtvovan. Ali upravo zato, njihova žrtva nije smela da bude uzaludna.
Gavrilović nastavlja:
„Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!”
To je govor koji ne traži samo borbu. On traži da se sačuva obraz grada. U njemu Beograd nije samo vojni položaj. Beograd je prestonica, simbol države i mesto koje se ne predaje bez otpora.
Ai Ilustracija
Gde je Gavrilović ranjen?
Juriš ka pruzi, u nastavku Knez Mihailovog venca i Robijaškoj bašti, nije uspeo. Prema dostavljenom materijalu, jedan od glavnih razloga bila je snažna bočna artiljerijska vatra sa monitora. Major Dragutin Gavrilović tada je teško ranjen u vrat. Vozom je prebačen u čačansku bolnicu, gde je operisan.
Posle tri nedelje, na lični zahtev, otpušten je iz bolnice kako bi se vratio na front. Ovog puta u činu potpukovnika. Kasnije je, zbog ranjavanja, oglašen za ratnog invalida sa 40 odsto telesne nesposobnosti.
U novembru 1915. godine, za zasluge tokom osvajanja bugarskog položaja na Novom brdu kod Prištine, odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima III reda.
Šta je radio posle odbrane Beograda?
Herojska odbrana Beograda nije bila kraj Gavrilovićevog ratnog puta. Prilikom povlačenja preko Albanije istakao se odbranom Vezirskog mosta. Ceo dan je vodio borbu na Šimširovom brdu, dok se i poslednji vojnik Moravske divizije drugog poziva i Kombinovanog odreda odbrane Beograda nije prebacio na levu obalu Velikog Drima. Tek tada je uspešno izvukao i svoje borce iz borbe.
Posle povlačenja preko Albanije, 10. kadrovski puk upućen je na oporavak u Tunis. Potpukovnik Gavrilović raspoređen je za komandanta Prvog bataljona Desetog kombinovanog puka. Za učešće u borbama 1916. godine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V stepena.
Tokom proboja Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, lično je u prvom borbenom redu predvodio borce Jurišne čete i Drugog bataljona Dvanaestog puka „Car Lazar”. Veštim manevrom zauzeo je bugarske položaje na Zapadnom Veterniku, a zatim udario na Bugare na Istočnom Veterniku, što je dovelo do pada i tog položaja. Za hrabro držanje odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima VI reda i francuskim Ratnim krstom.
Zašto je ova priča važna za Srbiju?
Priča o majoru Dragutinu Gavriloviću važna je zato što pokazuje trenutak u kome istorija prestaje da bude niz datuma i postaje pitanje karaktera. Odbrana Beograda 1915. godine nije zapamćena samo po vojnoj situaciji, već po rečima koje su vojnicima jasno rekle da su žrtvovani za čast prestonice i otadžbine.
Gavrilović je posle rata bio komandant Velike Kikinde, zatim Vršca, a onda i komandant srpskih trupa u Novom Sadu. Tokom 1919. godine sa svojim bataljonom bio je raspoređivan po Banatu i Makedoniji. Naredne godine unapređen je u čin pukovnika i deset godina bio komandant 47. pešadijskog puka.
Godine 1930. premešten je za šefa Administrativnog odseka Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Grad Kruševac ga je 7. maja, u znak zahvalnosti, proglasio za svog prvog počasnog građanina. U Beogradu je bio i predavač na Vojnoj akademiji, gde mu je objavljen udžbenik „Vojna administracija”.
Ipak, uprkos ratnim zaslugama i visokim službenim ocenama, nikada nije unapređen u čin brigadnog generala. U njegovoj biografiji zato ostaje i trag nepravde. Ali mnogo jače od toga ostaje govor. Ostaje ime čoveka koji je pred vojnicima izgovorio da je njihov puk žrtvovan, a onda ih poveo da obraz Beograda ostane svetao.
Major Dragutin Gavrilović nije simbol zato što je izgovorio velike reči. Simbol je zato što je iza tih reči stao sopstvenim životom.
