Sećam se — dvadesete su počele u podrumu jednog kafića, sa nekolicinom ljudi koji su tada činili moj mali krug. Prvi put sam radila pramenove, kod frizera koji nije znao šta zapravo radi. Koren svetao, ostatak taman. Crna uska haljina, crni lak, crvene usne, ajlajner koji nikada nisam umela da stavim kako treba. Mislila sam da sam seksipilna boginja, neka daleka naslednica Monike Beluči — a zapravo sam bila dete, sa punačkim licem, naivnom glavom i onom neoborivom verom u ljude. Ne sećam se svih detalja. Ne znam da li sam tada shvatala šta sa sobom nosi nova decenija. Lica sa tog rođendana danas pamtim kroz maglu. Gotovo ni sa kim više nisam u kontaktu. Čak ni sa onom drugaricom za koju sam mislila da će biti moja „ljubav sa fakulteta“, jer momka tada nisam imala. Nju nisam videla poslednjih pet godina. Ali se sećam entuzijazma. Osećaja da sam najmoćnija sila zemaljska. Život će, naravno, dokazati suprotno u narednoj deceniji.
Bila sam gladna iskustva, novih priča, novih ljudi. Grabila sam dugim korakom kroz mračne ulice i često imala više sreće nego pameti. Sada to vidim mnogo jasnije. Za prijatelje sam bila spremna da ruku u vatru dam — dobro je što nisam, jer bih danas ostala bez ruke. Ali mislim da je upravo to lepota dvadesetih: bile su jedna velika škola. Baka me je stalno kritikovala da sam naivna, da previše verujem i prebrzo se otvaram. Bunila sam se žustro protiv toga, ubeđena da znam bolje i da kontrolišem svoj život. Jok — bila sam u zabludi. Baka i dalje na crnoj listi drži sve koji su se ogrešili o mene, živa bila.
Naivna je reč koja najbolje opisuje moje dvadesete. Čak i u ljubavi — ili u pokušaju da ljubav nađem. Pravila sam greške, ronila suze zbog momaka koje danas ne bih dvaput ni pogledala. Patila sam onako, jako, da osetim kako mi se utroba okreće i da verujem da moj svet neće biti isti bez njega. Avaj, moj dragi je otiš’o drugoj — pa sam se pitala da l’ da sebi sipam otrov ili da otrujem oboje. Takav je tok misli bio. Volim i danas tu svoju teatralnu stranu.
Bila sam željna promena, eksperimentisanja, pokušaja da pronađem sebe u različitim elementima. Prvo sam krenula od kose. Jedne sive decembarske nedelje uputila sam se u potragu za frizerom — jer sam tada svaki problem rešavala menjanjem frizure. Ušla sam u jedan salon, gde me je dočekala atraktivna plavuša i otvorila mi vrata mesta koje mi je godinama postalo utočište, drugi dom iz kog sam uvek izlazila drugačija. Isprobala sam sve: kratku, dugu, „mušku“ frizuru, plavu, crnu, smeđu, dobre pramenove, šiške, bob. Sve što sam poželela — i svaka godina je donosila novu verziju mene. Kosa, koja mi je uvek bila problem, previše gusta i jaka, koju nikada nisam znala da stilizujem, zahvaljujući tim ženama postala je moj adut. Naučile su me mnogo o ženstvenosti, u najboljem mogućem smislu.
Fakultet je bio mesto moje velike radosti i velike nesigurnosti. Okružena istomišljenicima, učila sam od ljudi kojima sam se divila sve što me je zanimalo. Bila sam na sedmom nebu. Književnost, istorija, nauka o jeziku — sve je bilo po mom ukusu. Želela sam da budem što obrazovanija, da se uklopim u okolinu. Ali želela sam i da boemski provodim noći i dane, pa se tu kosila sa idejom da ću biti Hermiona Grejndžer, večita sveznalica.
Plus, moje urođene mane često su stavljali pod reflektore baš oni ljudi čiju sam reč smatrala zakonom. „Samo da ti popravimo akcenat, samo malko više da se potrudiš i bićeš spremna za svet. Tvoj potencijal je veliki, ali ti mnogo lelujaš od zemlje.“
Moj glas je tada postao tiši i povlačila sam se u sopstveni svet. I dalje se nisam rešila treme javnog nastupa, drhtanja glasa, lupanja srca i znojavih dlanova. Mislila sam da sam jača od toga, ali pretpostavljam da sam bila mnogo krhkija nego što sam znala
Onda se desilo jedno zemljotresno iskustvo koje je promenilo čitav moj svet. Majka mi se razbolela. Bila sam još student, i dalje prožeta onom lažnom snagom i voljom da se borim. Otvarala sam sva vrata, tražila lekare, držala je za ruku i bila joj potpora. Posle prve operacije mislila sam: to je to. Normalno da nije bilo tako.
Iz godine u godinu, zdravlje moje majke bilo je na meti izrazito retke vrste sarkoma, i problem je stalno stajao nad našim glavama. Manje problem, a više strah — onaj koji ti oko srca pravi ledenicu i parališe te za ceo život. Bar je meni bilo tako. Sedam godina život sam merila od operacije do operacije. Trudila sam se da živim svoj život, ali nisam mogla da zatvorim vrata majci kojoj sam bila prekopotrebna.
I to je pravi motiv mojih dvadesetih: borba. Neprestana, sa svih strana. Lažno hrabra, potrčala sam prva na front, uverena da mogu ja to. Mogla sam — jedno vreme. A onda je sve počelo da se ruši oko mene. Moje mentalno zdravlje se iskrzalo; postala sam klupko nesigurnosti i anksioznosti. Plakala sam kad me niko ne vidi i mislila da će, ako se doteram i izgledam dobro, taj spoljašnji sjaj biti moj štit. Ali me nije zaštitio od boli koja dolazi kada gledate kako se osoba koju najviše volite na svetu bori za život.
Ostavila sam fakultet i život kakav sam znala. Majci je to bila najveća bol. ‚Kad ćeš da diplomiraš, kako ćeš dalje? Zašto si ovoliko radila da bi ostala na šest ispita?‘ Ali nisam mogla da joj objasnim šta se sve u meni nagomilalo, pa više nisam mogla da se pokrenem.
Nestala sam sa mape, gledajući iz prikrajka ljude koje znam kako diplomiraju, upisuju master, nalaze posao, postaju odrasli i odgovorni. Sebe sam krivila neprestano, osećala sam se manje od njih i sklanjala se u stranu kad bih videla nekog poznatog.
Nadala sam se: majka će se izlečiti, ja ću diplomirati i vratiću se u normalu.
SPOJLER: nikad se u normalu nisam vratila.
U jednom trenutku postalo je jasno da se majka neće izlečiti, da živi na pozajmljenom vremenu. Podsvесno sam znala da moram ja da se pokrenem — da bih nju usrećila, a samim tim i sebe.
Sećam se konsultacija sa profesorom kod kog mi je ostao poslednji ispit. Kako me je nagrdio. Praktično mi je rekao: „Sa greškama koje si pravila, šta ti uopšte radiš na ovom smeru?“ Izašla sam iz zgrade u suzama. Ali tu se negde probudio moj bunt, i nekoliko meseci kasnije taj ispit sam položila sa desetkom. Ne pamtim veće zadovoljstvo.
Onda sam i diplomirala, a majka se radovala kao nikad do tada. Mislila sam: sad će naši životi krenuti u dobrom pravcu.
Opet sam bila u krivu.
Dvadeset devet dana pre mog dvadeset devetog rođendana, majka je preminula. Mislila sam: to je to, ja ću umreti s njom.
Ali opet sam bila u krivu.
Evo me i dalje — dva dana pre svog tridesetog rođendana — razmišljam o lepim i teškim stvarima koje su mi dvadesete donele.
Ljubav je reč koja mi se vrzma po glavi. Ljubav porodice. Majka mi je u poslednjim mesecima svog života dala hrabrost i ljubav. Dok sam bila bolesna, davala mi je injekcije sa svojih trideset kilograma — bila je majka pre svega. To je slika koju ću pamtiti zauvek. Kao i poslednje dane u bolnici, dok sam se opraštala od nje. Znala sam da je gubim, a nisam imala hrabrosti da to priznam. Bila je blaga, puna nežnosti. Kada sam joj poslednji put mahnula i videla da sam dobro, preminula je koji sat kasnije.
U poslednjih godinu dana ponovo gradim svoj svet od nule. Bez jedne bitne konstante bio je nestabilan, ali kako vreme prolazi, noge su mi jače i polako koračam kroz život. Nema više one lažne hrabrosti, samopouzdanja od providnog materijala. Tu sam samo ja — i dalje pomalo naivna, mnogo zrelija i nežnija. Naučila sam da cenim ljude oko sebe. Da ljubav koju dobijam vraćam, i da budem zahvalna.
Neki prijatelji su nestali iz mog života, ali su ostali oni najvažniji. Moje najstarije i najbolje drugarice iz detinjstva, koje su ostavile svoje poslove u drugim gradovima i bile sa mnom noć kada sam izgubila majku. Držale su me za ruku i plakale sa mnom.
Moje dve drugarice koje su došle kasnije, onda kada su oni za koje sam mislila da su pravi prijatelji nestali — prihvatile su me sa svim mojim nesigurnostima i strahovima i bile podrška u najtežem periodu.
Očuh — čovek koji je mojoj majci bio veran do samog kraja, i koji je mene držao za ruku čitavu godinu dok sam plakala za njom.
Sestra, koja je strpljivo čekala da se probudim iz košmara i nastavim da budem sestra kakvu zaslužuje.
Baka, koja je izvor snage za sve nas.
I na kraju — čovek koji mi je pokazao da je ljubav mnogo više od onih romantičnih knjiga uz koje sam odrasla. Ljubav je u sitnicama. U jutarnjoj kafi, u zajedničkoj kupovini namirnica, u prigušenom vrisku na njegovim grudima, dok me grli i obećava da ću biti dobro. Ljubav je kad mi kaže: ‘Verujem u tebe’, čak i onda kada sam preplašena i nesigurna.
Ljubav je kada kaže: ‘Uvek ću biti tu.’
Najbolja drugarica mi je skoro rekla: ‘Kad sabereš poslednjih deset godina, toliko si patila i toliko si se namučila. Šta je loše u tome da sada malo i uživaš?’ Mislim da je bila u pravu.
Konačno – prihvatila sam svoje dvadesete. Sa svakim trijumfom i svakim padom. Sa svakom načinjenom greškom i svakom naučenom lekcijom. Ova koja piše sada proizašla je iz svih njih. I ona je ta koja je važna: malo starija, mnogo mudrija, koja strahove i tugu nosi ruku pod ruku sa osmehom.
Ja sam ono što sam sada, a ne ono što sam bila. Spremna za novu deceniju.
