Mila moja Rakel,
Još nisam naučila da živim bez tebe.
Čudno je sad. Vreme neumitno prolazi, a ja osećam kako si mi sve dalja. To me tako ljuti.
Znam da život ne pita jesi li spreman. A ja, majko, nikad ne bih bila spremna da ostanem bez
tebe.
Sada gledam kako dani prolaze i pitam se — čemu sve ovo?
Čemu tvoja sedmogodišnja borba? Čemu naše upinjanje da ti bude bolje? Jesmo li pogrešile
negde, pa sad ovako plaćamo cenu?
Skoro mi je baka rekla kako joj je najteže kad gleda bebe na televiziji.
Seti se svoje dece, pa se pita čime je zaslužila da izgubi obe ćerke.
Zašto?
Čuvala, pazila, davala sve što je imala.
A kraj — samo sećanja.
Tad ostajem nema, držim je za ruku i tiho plačem. Nemoćna da olakšam njen bol.
Pred njom sam slaba karika, a ona je živa, iako joj je svet srušen dvaput.
Sećam se kako je pobesnela kad sam joj prenela da je neko rekao da bi se ubio da je na
njenom mestu. Prvi put sam videla ludački sjaj u njenim očima.
Ali samo je rekla:
„Nije u redu. Neka proba moju čašicu otrova, pa da vidi hoće li umreti.“
Ti si se tako borila za nas, da me je sramota što se ja tako slabo borim za sebe.
Iz obesti, ili iz straha da te pustim. Ili je samo ljubav velika, pa mi je pritisla grudi i izbacila
dah.
Plašim se da ćeš mi postati još dalja. Da neću moći da prizovem tvoj glas, da mi iz sećanja
izblede tvoji zagrljaji.
Više se ne budim s onim probadajućim osećajem u grudima.
To se sada dešava samo kad te sanjam. A sanjam te često.
Sanjam te sitnu, u bolovima, kako se previjaš. Sanjam i ono što nikada ne može biti — kako
me porađaš, primaš bebu u ruke, pa nestaješ.
Nešto te oduzima i odvodi zauvek.
Izgubljena sam u ovoj novoj dimenziji. Nema više poseta lekarima, konzilijuma, prepisivanja
terapije. Nema više sleganja ramenima kad ih pitamo šta dalje.
Nema više Meka na Slaviji, Cezar salate, kupovine materijala za šivenje.
Nema više stalnog gledanja Anđela i Demona, nema zvona na telefonu koje svira Woman in
Love ili Otpisane.
Nema više zvuka tvoje mašine za šivenje koja neumorno radi do kasno u noć. Nema jastuka,
cegera, gumica, koflina što zauzima celu sobu.
Nema više — tebe.
A čega ima?
Tebe u svima nama.
Neverovatna ljubav, neverovatan ponos.
To me održava.
To koliko si bila voljena.
A ja?
Ja sam osiona, ohola i bezvoljna.
Osiona — jer mislim da sam nepobediva, da mogu da se mučim i iscrpljujem do tačke
pucanja, ali da se ne umire tako lako.
Ohola — prema onima koji me vole, jer nisu ti.
Bezvoljna — da izađem iz kutka u kojem smo samo nas dve.
Uradila sam mnogo u ovih devet meseci.
Kao što si uvek govorila:
„Ti možeš sve, samo kad hoćeš.“
Patila sam, plakala, potonula. Onda se probudila, suva i prazna.
Mislila da ne želim da živim, ali me je život pronašao.
Prešla sam hiljade kilometara. Vodila te sa sobom svuda. Poharala ti orman da te nosim na
sebi.
Odvojila se od svih, ali me nisu svi napustili. Bila sam na sedativima, ali sam ipak mislila
čisto.
Radila za novac, radila iz inata. Pisala da nasmejem, da prenesem, da rasplačem. Čitala
hiljade stranica da pobegnem. Gledala filmove da zaboravim stvarnost. Učila psihološke
termine da sebi objasnim svoje stanje.
Kad bura dođe — sklonim se.
Vozila sam kola, zamalo udarila u banderu. Umalo zapalila kuću — gledajući plamen, mislila
sam na tebe.
Kad su turbulencije tresle avion, gledala sam oblake i tražila te.
Šetala po kiši. Plakala pod tušem. Spavala na podu. Grlila tvoje uniforme.
Mirisala odeću u kojoj si umrla — tražeći miris smrti.
Ali nije ga bilo. Samo tvoj miris. Samo tvoja toplota.
Napisala sam epitaf na tvom spomeniku — u jednoj rečenici stavila svu našu ljubav.
Odabrala sliku koju sam ja napravila — da tvoj osmeh bude meni upućen dok god dišem.
Shvatila sam da te više ne tražim u materijalnom.
Nosim te u sebi i živim ovaj život i za tebe.
Radosno, poletno, dečije.
Jer majko, samo tako zaslužuješ da te volim.
Ljudi kažu: „S vremenom biće lakše.“
To je i istina i neistina.
Lakše je jer naučiš da živiš po šablonu.
Ali nije lakše, jer ti srce više nikad nije celo.
Postala sam hodajući kintsugi – od svoje boli stvoriću umetnost.
Jer samo tamo smisla još ima.
A ti si i dalje ista.
Sveprisutna.
I sveodsutna.
Tvoja.
I samo tvoja.
Neda Njamculović
Neda Njamculović
