Kuga u Nišu nije bila samo epidemija. Bila je vreme straha, zatvorenih kapija, pustih ulica, glasina koje su putovale brže od ljudi i smrti koja se, prema tadašnjim svedočenjima, približavala gradu iz više pravaca.
Između 1837. i 1840. godine Niš se našao u jednom od najmračnijih poglavlja svoje novije istorije. Bolest koju je narod doživljavao kao strašnu pošast već je harala delovima Osmanskog carstva, a vesti o njenom približavanju stizale su iz Kavale, Carigrada, Soluna, Sereza, Sofije, Leskovca, Prištine i drugih mesta.
U to vreme Niš je bio važan grad na granici svetova — između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije. Upravo zato svaka vest iz Niša imala je posebnu težinu. Jer ako je kuga zaista ušla u grad, opasnost više nije bila daleka. Bila je pred samim vratima Srbije.
AI Ilustracija
Prve vesti: bolest dolazi sa juga i istoka
Prve vesti o pojavi kuge na Balkanskom poluostrvu pojavile su se početkom januara 1836. godine. Govorilo se da je bolest odnela prve žrtve u Kavali i Carigradu. U početku, tim vestima nije pridavana velika pažnja. Nije se znalo da li su u pitanju pojedinačni slučajevi ili početak velike epidemije.
Ali ubrzo je postalo jasno da se zaraza širi.
Put bolesti vodio je preko Kavale, Soluna i Sereza, ali i drugim pravcem — iz Carigrada preko Plovdiva i Sofije. Sofija je, prema podacima iz tog perioda, brzo bila teško pogođena. Odatle se opasnost približavala Nišu.
Lekar, diplomata i pisac Bartolomeo Kunibert, osnivač prve apoteke u Beogradu, zabeležio je da se kuga približava „strašnom brzinom“. Prema njegovim podacima, bolest se pojavila u Lomu, Leskovcu i Nišu. Niš je tada imao oko 30.000 stanovnika, a pominje se da je mrtvih bilo na stotine dnevno.
Grad pod senkom zaraze
Kuga u Nišu posebno je pogodila grad tokom leta 1837. godine. To nije bio jedan pravac zaraze, već više njih. Bolest je prema gradu dolazila iz tri strane: od Sofije i Pirota, od Kumanova i Leskovca, i sa Kosova, preko Prištine.
U julu i avgustu, u Prištini je, prema dostupnim podacima, dnevno umiralo i po 80 ljudi, a najviše čak 140 ljudi dnevno. To je bio zastrašujući znak da se epidemija ne zaustavlja. Niš je u tom trenutku bio izložen pritisku sa svih strana.
Prema svedočenju Bartolomea Kuniberta, kuga se naročito raširila tokom letnjih meseci, a Niš je izgubio 19.000 duša. To je broj koji i danas zvuči gotovo neverovatno. Ako je grad zaista imao oko 30.000 stanovnika, onda je epidemija pogodila samo srce njegovog života.
Pismo koje je podiglo uzbunu
Jedan od najvažnijih tragova o kugi u Nišu nalazi se u prepiskama koje su stizale do kancelarije kneza Miloša Obrenovića. Ta dokumenta nastajala su u komunikaciji vojnog komandanta Aleksinca, direktora karantina i načelnika nahije sa Knjažeskom kancelarijom.
Prvo pismo iz 1837. godine poslao je komandant aleksinačke varoši Milisav Zdravković. Datirano je 12. avgusta 1837. godine. U njemu se navodi da se kužna bolest u Nišu pojavila „s tri strane“, a zatim i „s četiri strane“.
Ovaj detalj je posebno važan. On pokazuje da se bolest nije posmatrala kao izolovan slučaj, već kao opasnost koja je zahvatala čitav prostor oko grada. Glasine, trgovci, putnici i karantini postajali su glavni izvori informacija. Svaka vest mogla je da znači novu meru, novu zabranu, novo zatvaranje.
Srbija se brani šančevima i karantinima
Kneževa vlada reagovala je merama koje danas deluju dramatično, ali su u tom trenutku bile jedini način odbrane. Otvarani su karantini na granici, postavljane straže, a duž granične linije kopani su rovovi i šančevi.
Srbija je, prema tadašnjim opisima, bila opasana šancem.
Cilj je bio jasan: sprečiti ulazak ljudi iz zaraženih krajeva. Posebna pažnja bila je usmerena na prostor prema Nišu, jer je Niš bio najbliže veliko zaraženo mesto. Aleksinac je zato imao izuzetno važnu ulogu kao mesto nadzora, karantina i kontrole prelaza.
U decembru 1837. godine direktor karantina Manojlo Jovanović javlja da se bolest u Nišu pojavila pre nekoliko dana i da svakodnevno umire po nekoliko ljudi, kako hrišćana, tako i Turaka. U istom dopisu naglašava se da službenici karantina moraju strogo paziti da se ljudi koji dolaze iz različitih pravaca ne približavaju jedni drugima.
To je slika granice pod pritiskom: ljudi dolaze iz Turske, trgovci donose vesti, kiridžije prenose glasine, a karantin pokušava da odvoji žive od opasnosti koju niko ne može da vidi.
Kada je zemlja zatresla grad
Dok je bolest harala Balkanom, Niš i Aleksinac pogodila je još jedna nesreća. Razorni zemljotres zabeležen je 11. januara 1838. godine.
O njemu postoje samo šturi podaci. U izveštaju upućenom knezu govori se o materijalnoj šteti, ali nema podataka o ljudskim žrtvama. Ipak, sama činjenica da se zemljotres dogodio u vreme kada je čitav prostor već živeo u strahu od kuge daje ovom periodu još mračniju dimenziju.
Grad i okolina nisu se suočavali samo sa bolešću. Suočavali su se sa nizom nesreća koje su ljude ostavljale bez sigurnosti, bez odgovora i bez jasne predstave šta ih čeka sutra.
Da li je kuga skrivana?
Najmisteriozniji deo priče dolazi iz 1840. godine.
Iako akademik Vladimir Stojančević navodi da je kuga u niškom kraju bila prisutna do kraja 1838. godine, pojedina dokumenta Kneževe kancelarije ukazuju da se bolest pojavljivala i kasnije. Najverovatnije je poslednja epidemija nastupila krajem 1839. ili početkom 1840. godine.
Posebno je značajno pismo od 4. februara 1840. godine, koje je uputio načelnik major Petar Radojković. U njemu se navodi da se „kužna zaraza“ pojavila u Nišu, Beograd mali i Leskovcu, ali i da se, po zapovesti niškog paše, bolest navodno tajila.
Prema tom izveštaju, postojala je zabrana da se otkriva da ljudi u Nišu umiru od kuge. Umesto toga, smrt je trebalo predstavljati kao posledicu neke druge bolesti.
Ovaj podatak daje celoj priči gotovo trilerski ton. Da li je vlast pokušavala da sakrije epidemiju da ne bi zaustavila trgovinu? Da li se strahovalo od panike? Da li je stvarni broj umrlih bio veći nego što se moglo priznati?
Na ta pitanja danas nema lakog odgovora. Ali sama činjenica da je sumnja zapisana u zvaničnoj prepisci pokazuje koliko je situacija bila ozbiljna.
Koliko je ljudi umrlo?
Precizni podaci o ljudskim gubicima ne postoje. To je možda i najteži deo ove priče. Iza velikih brojki ostaju porodice, kuće, mahale i čitavi delovi grada o kojima znamo vrlo malo.
Prema dostupnim podacima, u epidemiji kuge od 1836. do 1840. godine umrlo je između 20.000 i 30.000 ljudi. Bolest je izazvala ogroman strah i ostavila duboke posledice u društvenom i ekonomskom životu.
Za Niš, grad koji je tada brojao oko 30.000 stanovnika, ovi podaci predstavljaju jednu od najvećih istorijskih trauma. Čak i ako su procene različite, jasno je da je kuga ostavila trag koji se nije mogao brzo izbrisati.
Zaboravljena rana Niša
Danas se o kugi u Nišu iz 1837–1840. godine ne govori često. U istoriji grada češće pamtimo ratove, oslobođenja, bombardovanja, tvrđavu, mostove, kapije, vojsku i trgovinu. Ali epidemija kuge bila je tiha katastrofa.
Nije imala jednu bitku. Nije imala jedan dan. Nije imala jednog neprijatelja koji se mogao videti.
Dolazila je kroz vesti, karavane, trgovce, puteve i strah. Zatvarala je granice. Punila karantine. Terala vlasti da kopaju šančeve. Navodila ljude da sumnjaju u svaku bolest, svaki dolazak, svaki glas iz zaraženog kraja.
Kuga u Nišu zato nije samo priča o bolesti. To je priča o gradu koji je preživeo jedan od najmračnijih perioda svoje istorije — period u kojem se smrt brojala svakog dana, a istina možda nije uvek smela da se kaže.
