Kolubarska bitka bila je trenutak u kojem se činilo da je Srbija na ivici sloma, a završila se jednom od najvećih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Vođena je od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine, na frontu dužem od 200 kilometara, u dolini Kolubare, oko Suvobora i Maljena. Posle povlačenja, nestašice municije i pada morala, srpska vojska je uspela da se pregrupiše, odmori i krene u protivofanzivu. U središtu tog preokreta bio je general Živojin Mišić, komandant koji je u najtežem trenutku razumeo da pobeda ne počinje jurišem, već pravilnim povlačenjem, odmorom i udarom u pravi čas.
Šta se dogodilo u Kolubarskoj bici?
Posle teških borbi na Drini, srpska vojska našla se u izuzetno teškom položaju. Jedinice su bile iscrpljene, artiljerijske municije je nedostajalo, a povlačenje vojske pratilo je i povlačenje stanovništva. Austrougarska vojska pritiskala je srpske položaje i pokušavala da iskoristi trenutak krize.
Srpska Vrhovna komanda prvobitno je nameravala da glavninu snaga prikupi kod Valjeva i Uba. Plan je bio da se jedinice dopune regrutima, da stigne municija iz Francuske i da se zatim primi odlučujuća bitka.
Ipak, zbog snažnog neprijateljskog pritiska, doneta je druga odluka. Bitka neće biti primljena kod Valjeva. Glavne snage povlače se na desnu obalu Kolubare i Ljiga, na povoljniju odbrambenu liniju. Desni bok oslanjao se na Savu i Odbranu Beograda, a levi na masiv Maljena i Užičku vojsku.
To povlačenje nije bilo znak kraja. Bilo je to stvaranje uslova za preokret.
Kada i gde se vodila Kolubarska bitka?
Kolubarska bitka počela je 16. novembra 1914. godine, posle napuštanja Valjeva u noći između 14. i 15. novembra. Vodila se u zapadnoj Srbiji, na prostoru Kolubare, Ljiga, Suvobora, Maljena, Valjeva, Uba i pravaca prema Beogradu, Drini i Savi.
Teren je imao ogromnu ulogu. Brda, loši putevi, kiša, sneg i blato otežavali su kretanje obe vojske. Za austrougarske snage, koje su napredovale sve dublje, to je značilo razvlačenje, umor i sve teže snabdevanje. Za srpsku vojsku, povlačenje je značilo dobijanje vremena.
Upravo je vreme postalo jedan od ključnih faktora bitke.
Ai ilustracija
Kolubarska bitka ukratko
Vreme: 16. novembar – 15. decembar 1914. godine
Prostor: zapadna Srbija, Kolubara, Ljig, Suvobor, Maljen
Dužina fronta: više od 200 kilometara
Srpska vojska: oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza
Austrougarska vojska: oko 400.000 vojnika i 400 topova
Glavne srpske formacije: I, II i III armija, Užička vojska, Odbrana Beograda, Obrenovački odred
Ključne ličnosti: Živojin Mišić, Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Pavle Jurišić Šturm
Prelomni pravac: Suvobor
Ishod: odlučujuća srpska pobeda, gonjenje neprijatelja ka Drini i Savi, oslobođenje Beograda
Kako su bile raspoređene srpske snage?
Srpska vojska uoči bitke imala je oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.
Druga armija vojvode Stepe Stepanovića imala je oko 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza. Držala je važan deo fronta prema Kolubari i Ljigu.
Treća armija generala Pavla Jurišića Šturma imala je oko 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza. Njena uloga bila je vezana za srednji deo fronta.
Prva armija generala Živojina Mišića imala je oko 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza. Ona će postati udarna snaga srpske protivofanzive.
Užička vojska imala je oko 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, dok je Odbrana Beograda imala oko 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza. Obrenovački odred, sa oko 10.000 vojnika, držao je važan prostor prema Savi i Kolubari.
Šta je bio austrougarski plan?
Austrougarska Balkanska vojska imala je oko 400.000 vojnika i 400 topova. Peta armija raspolagala je sa 82 bataljona, 11 eskadrona konjice i 43 baterije. Šesta armija imala je 160 bataljona, 12 eskadrona i 84 baterije.
Plan je bio jasan. Peta armija trebalo je da ovlada visovima na desnoj obali Kolubare i obezbedi prugu Obrenovac–Valjevo. Šesta armija imala je zadatak da se grupiše oko Valjeva i da napada prema jugu, preko Maljena i Suvobora.
Austrougarska komanda nije želela samo da potisne srpsku vojsku. Cilj je bio da se obezbedi operativna linija, zauzme Beograd i otvori put za dalje napredovanje kroz Srbiju. Zato je Kolubara bila mnogo više od reke na frontu. Bila je čvor cele kampanje.
Zašto je Živojin Mišić bio presudan?
Živojin Mišić preuzeo je komandu nad I armijom u trenutku kada je njen dotadašnji komandant Petar Bojović bio ranjen. Zatekao je vojsku iscrpljenu, umornu i potisnutu, ali ne i uništenu.
Njegova genijalnost bila je u hladnoj proceni. Nije tražio da vojska odmah krene u napad. Znao je da bi takav potez mogao da bude poguban. Umesto toga, insistirao je na odmoru, popuni, sređivanju jedinica i izboru trenutka.
Mišić je razumeo da se vojska ne spasava tvrdoglavim držanjem svake tačke. Ponekad se spasava povlačenjem na bolji položaj. Time se čuva borbena snaga, skraćuje front i dobija vreme.
To je bila suština njegovog poteza. Ne povlačenje iz slabosti, već povlačenje radi napada.
Kako je došlo do preokreta?
Kolubarska bitka imala je više faza. Prva je bila defanzivna, od 16. do 30. novembra. Srpska vojska se povlačila, branila, skraćivala front i pokušavala da sačuva jezgro svojih snaga.
Zatim su usledili odmor i pregrupisavanje 1. i 2. decembra. To su bili dani kada se odlučivalo da li će srpska vojska ostati samo vojska u povlačenju ili će ponovo postati vojska sposobna za napad.
Preokret počinje 3. decembra, kada srpska vojska kreće u protivnapad. Najvažniji udar izvela je I armija pod Mišićevom komandom, prema Suvoboru. Već 5. decembra probijen je front austrougarskog 16. korpusa. Dan kasnije neprijatelj je morao da prihvati povlačenje.
Od tog trenutka inicijativa prelazi u srpske ruke.
Koliki su bili gubici?
Kolubarska bitka imala je ogromnu cenu. Prema dostupnim pregledima, srpska vojska imala je 22.000 poginulih, 91.000 ranjenih i 19.000 nestalih ili zarobljenih. Austrougarski gubici bili su još veći: 30.000 mrtvih, 173.000 ranjenih i 70.000 nestalih ili zarobljenih.
Ove brojke pokazuju razmere bitke. Kolubara nije bila samo manevar i komandna pobeda. Bila je krvava, teška i iscrpljujuća borba na dugom frontu, u blatu, rovovima i na brdskim položajima.
Zašto je Kolubarska bitka važna za Srbiju?
Kolubarska bitka važna je zato što je pokazala da Srbija nije bila slomljena ni u trenutku kada su mnogi očekivali njen poraz. Srpska vojska je iz povlačenja prešla u protivofanzivu, razbila neprijateljski front, oslobodila Beograd i naterala austrougarske snage na povlačenje ka Drini i Savi.
Posle pobede nastupilo je zatišje na srpskom frontu, koje je trajalo do jeseni 1915. godine. Ali pobeda nije donela kraj stradanja. Zemlju je ubrzo pogodila epidemija tifusa, koja će početkom 1915. dobiti velike razmere.
Ipak, u vojnoj istoriji Kolubarska bitka ostala je primer kako se operativna kriza pretvara u pobedu. U njenom središtu stoji Živojin Mišić, komandant koji je znao da najveći napad ponekad počinje korakom unazad.
