Kako je Crveni krst pomagao logorašima u Nišu jedno je od najpotresnijih pitanja iz istorije Logora na Crvenom krstu. U okupiranom gradu, između 1941. i 1944. godine, porodice su tražile trag o najbližima, a zatočenici iza žice čekali pakete, poruke, lekove, cigarete i potvrdu da ih neko nije zaboravio.
Iza zidova niškog logora ljudi su čekali najobičnije stvari: komad sapuna, cigaretu, paket hrane, poruku porodice, potvrdu da ih neko nije zaboravio.
Logor na Crvenom Krstu u prvoj fazi.
U okupiranom Nišu, između 1941. i 1944. godine, Crveni krst u niškom logoru imao je jednu od najtežih uloga u gradu. Nije mogao da zaustavi hapšenja. Nije mogao da otvori vrata ćelija. Nije mogao da promeni odluke okupacionih vlasti.
Ali je mogao da uradi nešto što je u tom vremenu značilo mnogo: da pošalje paket, da prenese vest, da zabeleži ime, da porodici kaže gde se neko nalazi — ili makar da pokuša da sazna.
U ratu, nekada je i to bilo pitanje života, nade i poslednjeg ljudskog dostojanstva.
Niš pod okupacijom i organizacija koja nije smela da stane
Društvo Crvenog krsta dočekalo je Drugi svetski rat u Nišu kao „Moravski banovinski odbor“. Kasnije je preimenovano u „Moravski okružni odbor“, sa mrežom okružnih, sreskih i opštinskih povereništava.
Kada je formirana Komesarska uprava u Beogradu, Glavni i Nadzorni odbor Društva bili su zvanično raspušteni. Ipak, rad nije nestao. U Nišu je nastavljen, ali pod sve težim okolnostima.
U početku su službenici imali određenu slobodu rada. Zatim se sve promenilo. Okupacioni sistem je postajao tvrđi, informacije sve nedostupnije, a porodice sve očajnije.
U dokumentima je sačuvana obimna građa: spiskovi interniraca, logoraša, cedulje iz logora, otpusnice, karte interniranih, reversi o izdatim paketima, novcu i pomoći.
To nisu bili samo papiri. To su bili tragovi ljudi.
Prvi veliki talas: 197 oficira i 3.633 vojnika
Početkom juna 1941. godine iz niškog logora, koji je tada imao prihvatno-zarobljeničku funkciju, u nemačko zarobljeništvo otišlo je ukupno 197 oficira i 3.633 podoficira i redova.
Za njihove porodice tada počinje agonija. Gde su odvedeni? U kom logoru su završili? Da li su živi? Da li im se može poslati paket?
Crveni krst je od tog trenutka počeo da preuzima ulogu posrednika između zarobljenika i porodica. U dokumentima se pominju nemački zarobljenički logori Stamlager i Oflag. Tražene su adrese, potvrde, mogućnosti za slanje pošte i paketa.
Za one koji su ostali kod kuće, jedan odgovor mogao je da znači sve.
Za one koji su bili iza žice, jedan paket mogao je da znači da nisu nestali iz sveta živih.
Kada porodica ne zna gde joj je otac, brat ili muž
Najpotresniji deo rada Crvenog krsta vidi se u molbama porodica. Ljudi su dolazili i pisali sa jednim pitanjem: gde su naši?
Majke su tražile sinove. Supruge muževe. Sestre braću. Deca očeve.
U mnogim slučajevima, odgovora nije bilo. U materijalu se navodi da je to bio period potpune blokade. Okupacione vlasti često nisu davale obaveštenja o uhapšenima. Nekada se znalo samo da je neko „u koncentracionom logoru“. Nekada ni toliko.
Crveni krst je pokušavao da pomogne koliko je mogao, ali je radio u sistemu u kome je i pitanje postajalo sumnjivo, a svaki odgovor zavisio od dozvole onih koji su ljude i odvodili.
Upravo zato ova priča nije samo priča o humanitarnoj organizaciji. To je priča o gradu u kome je ćutanje bilo najstrašnija vest.
Gestapo, hapšenja i insulin za oficira
Početkom 1943. godine, Gestapo je u Nišu izvršio veće hapšenje oficira Srpske državne straže zbog saradnje sa četnicima.
Jedan detalj iz dokumenata posebno odudara. Iz apoteke Jeline Třebovan tražene su količine insulina, jer je jedan od uhapšenih oficira bio dijabetičar. Pored toga, traženi su ćebad, pribor za umivanje i druge potrepštine.
Iza ovog administrativnog podatka vidi se cela drama: ljudi su već uhapšeni, njihova sudbina neizvesna, a neko pokušava da obezbedi lek bez koga jedan od njih možda ne bi mogao da preživi.
Za razliku od velikih istorijskih narativa, ovakvi detalji pokazuju rat iz najbliže moguće perspektive. Ne kroz frontove i mape, već kroz insulin, ćebe, sapun, paket i neprospavanu noć porodice koja čeka vest.
Članovi Crvenog krsta koji su i sami stradali
Društvo koje je pomagalo drugima i samo je gubilo svoje ljude.
Godine 1942. izgubilo je dugogodišnjeg člana, knjižara Aleksandra Šiškovića. Bio je Jevrejin iz Beograda, a stradao je 28. avgusta 1942. godine u Nemačkoj.
Početkom 1943. godine Crveni krst je izgubio još jednog uglednog člana, hotelijera Aranđela Mitića, vlasnika hotela „Orijent“. Uhapšen je zbog saradnje sa četnicima, mučen i streljan u Tvrđavi 7. januara 1943. godine.
Pominje se i počasni član Vidoje Milovanović, niški trgovac boja i industrijalac, koji je preminuo posle kraće bolesti. Sahranjen je u Nišu 10. marta 1943. godine.
To znači da Crveni krst nije radio izvan tragedije. Radio je unutar nje.
Njegovi članovi nisu bili posmatrači. I sami su bili deo okupiranog grada, izloženi pritiscima, strahu i gubicima.
Poslednji gest pre odlaska: 5.000 paklica „Morave“
Jedna od najupečatljivijih scena iz materijala dogodila se 4. marta 1943. godine. Tada je iz Niša za Beograd krenula grupa od 24 oficira i podoficira, priključena drugim oficirskim grupama koje su upućivane u nemačke zarobljeničke
