Od početka godine, moj otac i ja razvili smo jednu lepu, tihu rutinu — gledanje filmova zajedno. Ispostavilo se da nam se ukusi često preklapaju, što me je prijatno iznenadilo.
Prvi film koji smo gledali bio je Kralj lavova u live-action verziji, koja je, da budem iskrena, bila daleko podnošljivija od onoga što su, sudeći po kritikama i mišljenjima gledalaca, uspeli da urade sa Snežanom. Zatim je na red došao vestern — njegov voljeni Džon Vejn i moj dragi Džimi Stjuart ukrstili su se u Čoveku koji je ubio Liberti Valansa. To nam je bilo nešto u čemu smo oboje iskreno uživali — jer, realno, ko ne uživa u starom dobrom vesternu?
Ubedila sam ga da pogleda Trećeg čoveka, moj omiljeni noir, i bio je iskreno oduševljen atmosferom, tenzijom i onom legendarnom citrom muzikom. Zauzvrat, on je mene ubedio da pogledam Ben Hura. Nisam očekivala da će me scena trke dvokolicama toliko potresti. A gledala sam previše horora da bih se nazvala plašljivom. Ali ta brzina, ta masa ljudi koja vrišti s tribina, i Heston koji bez treptaja juri napred — bilo je previše adrenalina za mene. Ipak, sada mogu reći: gledala sam Ben Hura.
Film koji je čekao pravi trenutak
A onda, dugo je stajao po strani jedan film koji mi je moj otac neprestano preporučivao. Govorio je da ga je pogledao jednom pre više decenija i da je ostavio dubok utisak na njega — toliko dubok da se nije usuđivao da ga pogleda ponovo. Delovalo je da mu je stalo da ga ja pogledam, ali nikada nije insistirao. Možda je to bio njegov način da sačuva nešto lično i važno.
Dugo se nisam usuđivala da ga pustim. Ne zato što ne volim stare filmove — naprotiv, živim za njih — već zato što nisam bila sigurna imam li u sebi mesta da isplačem ono što bi takav film mogao da probudi.
Ali jednog dana — sela sam i pogledala.
Prikaz revolucije kroz lični bol
Jedan dan života je meksički film iz 1950. godine u režiji Emilia Fernandeza, sa velikanima poput Roberta Kanjede, Kolumbe Domingez i Fernanda Fernandeza. Pratimo kubansku novinarku Belen koja dolazi u Meksiko da piše o revoluciji i odnosima između Meksikanaca i Kubanaca. Igrom slučaja saznaje za mladog pukovnika Lusija Rejesa, osuđenog na smrt, i odlučuje da zabeleži njegovu priču.
Film prikazuje Lusiov poslednji dan, protkan tišinom, pogledima i dostojanstvom ljudi koji znaju šta ih čeka, ali ne odustaju. Poseban utisak ostavlja njegova majka — Huanita.
Huanita: srce filma
Majka Huanita je lik koji se ne zaboravlja. Njena snaga, spokojno dostojanstvo i neizreciva tuga dok gleda kako joj sinovi odlaze u smrt za ideale, čine je jednom od najpotresnijih figura na filmu. Nema patetike — samo veličina. Veličanstveno je. I retko koga može ostaviti ravnodušnim.
Muzika koja ostaje sa vama
Film me nije rasplakao, ali me jeste duboko dirnuo. To nije samo priča o revoluciji, već priča o časti, o dostojanstvu, o idealima za koje se gine, a ne pregovara. Meksička muzika u filmu — pesme marijača — nije samo pozadina, već melodijska duša priče. One ostaju sa vama dugo nakon gledanja.
Jugoslovensko pamćenje
Kasnije sam saznala da je Jedan dan života bio jedan od najgledanijih filmova u bivšoj Jugoslaviji. Shvatila sam da sam, gledajući ga, zakoračila u kolektivnu emociju generacija koje su ga volele pre mene.
Osećam se bogatije za jedno iskustvo. Za jedan veličanstven film. I osećam veću povezanost sa svojim ocem, ali i sa svim onim ljudima koji su, gledajući isti taj film, osetili istu onu emociju koju sam i ja sada ponela sa sobom. Emociju koja ne zna za godine, granice, ni jezike.
Neda Njamculović
Neda Njamculović
