Jutro 31. maja 1809. godine svanulo je mirno, ali tmurno nad padinama brda Čegar. Tišina pred oluju bila je jeziva. Vojvoda Stevan Sinđelić još pre zore je obišao svaki deo šanca. Oko 3.000 Resavaca, koje je predvodio, budni su, spremni, ali svesni da se nalaze sami. Nema pokreta sa bokova, nema glasnika iz Deligrada. U tom momentu, oni su poslednja linija otpora.
Nešto pre devet časova, osmanske jedinice pod komandom Huršid-paše kreću u pokret. Ukupno između 12.000 i 15.000 ljudi — redovne pešadije, spahija, bašibozuka i konjice — izlazi iz grada i formira polukružnu napadačku formaciju prema Čegarskom utvrđenju. Huršid odlučuje da ne napadne sve šančeve odjednom, već da koncentriše udar upravo na Sinđelićev položaj, svestan da je to najslabija tačka u srpskoj liniji upravo zbog izolovanosti.
Ali Turci ne odustaju. Usledio je drugi talas. Ovog puta, redovna pešadija kreće u napad u tri pravca: centralno na ulaz šanca, i na oba boka. Srbi se povlače u dubinu šanca, preraspoređuju se. Vatra se pojačava. Neprijatelj ponovo odbijen, ali gubici rastu. Više od 200 ljudi je ranjeno, a municija se smanjuje.
Oko podneva počinje treći talas napada, podržan artiljerijom iz okoline grada. Turski topovi gađaju položaje na Čegru. Zemlja se trese. Stena puca. Dim prekriva šanac. Turci koriste konfuziju, ulaze bliže, koriste kratko oružje. Otpočinje borba prsa u prsa. U teskobnim rovovima, među telima poginulih, Srbi i Turci se sukobljavaju noževima, jataganima, kundacima.
Sinđelić je svuda. U tom haosu, on ne napušta svoju komandnu tačku. Prelazi iz jednog ugla šanca u drugi, podstiče borce, izvlači ranjene, puca iz kubure, koristi jatagan. Njegove poslednje reči, koje pamte preživeli, bile su: „Sloboda se ne predaje!“
Kada vidi da neprijatelj ulazi u sam centar šanca, da su svi prilazi zauzeti, a da pomoć ne dolazi ni sa jedne strane, donosi konačnu odluku. Odlazi u centralnu barutanu. Pod njim — nekoliko stotina baruta. Uzima kuburu, puca u skladište. Sledi strahovita eksplozija. Zemlja se trese. Celo brdo Čegar se zatreslo.
Sa Sinđelićem ginu gotovo svi njegovi borci. Ubijeni su i Turci koji su prodrli u šanac. Od nekoliko stotina srpskih lobanja, neki će se naći kasnije u Ćele-kuli. Među Turcima, gubici su brojčano značajni — ali politički trijumf je očigledan. Srpski front na Čegru je slomljen. Sa njim i cela linija napada.
Na vest o padu Čegra, glavnokomandujući Miloje Petrović naređuje povlačenje. Umesto da pokuša spasavanje ili bar odvlačenje neprijateljske pažnje na drugom pravcu, on beži ka Deligradu. Njegov beg postaje simbol rasula. Vojnici gube volju. Neki pokušavaju bekstvo preko Morave. Drugi ostaju zarobljeni. Treći — stradaju u povlačenju.
Ražanjska vojska, koja je trebalo da izvrši proboj i pruži pomoć šancu, ostaje nepomična. Niko ne mrda. Jedan svedok kasnije će zapisati: „Dok se Čegar pušio, ostali su čekali kome će prvom glava pasti, da ne bude njihova.“
Pad Čegra označava kraj srpske ofanzive ka jugu. Umesto oslobođenja Niša, usledilo je povlačenje. Deligrad se nalazi u opasnosti. Turci prelaze u ofanzivu. Srbija prelazi u defanzivu.
Kada se dim razišao nad brdom Čegar, ostala je samo tišina. Na bojnom polju, po procenama savremenika, ležalo je više od tri hiljade mrtvih Srba i nekoliko hiljada turskih vojnika. Među njima, i telo vojvode Stevana Sinđelića, rastrgnuto eksplozijom, ali po volji prepoznato od preživelih saboraca. Njegovo ime tada je postalo više od identiteta — postalo je simbol.
Ovaj projekat se realizuje sredstvima koje sufinansira Grad Niš. Stavovi izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
